Početkom oktobra 1944. nemačka podmornica U-1230 krenula je iz norveške luke Horten preko Atlantika, prema Americi. Punih 46 dana probijala se pored savezničkih konvoja, kroz brojna minska polja, ploveći stalno ispod površine mora kako je niko ne bi mogao omesti u njenoj tajnoj misiji.
Kasno noću, uoči 29. novembra, kapetan podmornice Hilbih ugledao je kroz periskop američku obalu. Na 350 metara od nje, snažni motori su zaustavljeni da se ne bi čuli na kopnu, i podmornica se nečujna i nevidljiva, u pomračini približila obali na svega šesdesetak metara. U vodu je spušten čamac sa veslima. Prvo su u njega ušla dva mornara, a za njima dva civila u kišnim kabanicama i sa torbama u rukama. Kapetan podmornice im je davao poslednja uputstva i napomenuo da ako neko pokuša da ih omete pri iskrcavanju, da pucaju i brzo se vrate nazad.
Mornari su bez teškoća iskrcali dvojicu ćutljivih ljudi na američku obalu i vratili se u podmornicu koja je odmah krenula nartag. Dvojica neznanaca stajali su nekoliko trenutaka na pustom terenu, nedaleko od Njujorka, dok ih je kiša zalivala. Morali su da se priberu, smire i odluče šta će dalje. Bili su to ljudi SS generala Valtera Šelenberga.
Prvi, Erik Gimpel, slavan pod tajnim imenom ‘Agent 146’, bio je već nekoliko puta u SAD jer je odlično govorio engleski. On je rukovodio ovim poduhvatom. Njegov saradnik, onaj drugi, bio je Vilijem Kouplo, dezerter iz američke vojske koga su hitlerovci uspeli lako da zavrbuju, čas ga zastrašujući, čas obasipajući obećanjima.
Stigli su ubrzo do druma, ali su se zaputili peške jer su hteli da izbegnu dodir sa ljudima i vozilima. Posle dvočasovnog lutanja po kiši i skrivanja po jarugama, dospeli su do jednog motela. Tu su ostali desetak dana, da se odmore i snabdeju svim potrebnim stvarima, počev od onih najsitnijih pa do odeće: nisu smeli koristiti nijedan predmet izrađen u Evropi. Erik Gimpel je imao težak zadatak. Morao se potpuno preobraziti u svakoj sitnici, čak i najmanjoj – morao je postati Amerikanac, jer bi čak i površni dodir sa bilo kojim građaninom SAD za njega mogao postati koban.
Šetajući po sobi motela neprekidno je učio svoju lekciju:
– Zovem se Edvard Grin. Imam 31 godinu. Nisam uzet u američku vojsku jer sam slabog zdravlja. Rođen sam u Bridžportu, u saveznoj državi Konektikat. Zovem se Edvar Grin…
To ponavljanje naglas išlo je u beskraj. Druga osoba, Vilijem Kouplo nije imao teškoća oko adaptiranja na američku sredinu, ali njegova kukavička priroda pravila mu je na svakom koraku probleme. Uostalom, imao je razloga za strah. On je bio izdajnik svoje zemlje i z slučaju da ga nanjuše bio bi odmah streljan. Zato je Vilijam, kad god bi pošao u nabavku, svraćao da alkoholom ulije minimum hrabrosti.
