Sama uidži tabla se sastoji od klizećeg pokazivača, zvanog plenšet, slova alfabeta, svih jednocifrenih brojeva i reči ‘da’, ‘ne’ i ‘zbogom’. Plenšet je nastao prvi. To je deo u obliku srca koji se nalazio na točkićima. Plenšet se koristio za kontaktiranje duhova tako što bi neka osoba, ili više njih, položila ruke na njega. To bi prouzrokovalo kretanje plenšeta u onom pravcu u kojem to duhovi žele. Neki plenšeti su ukazivali na slova, dok su drugi imali namontirane pisaljke.
Pred kraj devetnaestog veka, dva proizvođača igračaka iz Merilenda spojila su plenšet sa tablom i načinili igru koju su prvobitno nazvali veštičijom tablom. Samo poreklo reči uidži, kako su ove table kasnije nazvane, nije poznato. Po jednima, reč uidži je bio egipatski izraz koji je označavao dobru sreću. Po drugima su Isak i Vilijam Fuld, koji su konačno patentirali uidži tablu, kombinovali francusku reč ‘oui’ i nemačku ‘ja’ i tako dobili naziv ouija, to jest uidži.
Braća Parker su 1967. godine kupili prava na uidži table. Od tada, pa do danas, prodali su milione ovih pomagala za kontaktiranje duhova. No, zanimljivo je da braća Parker svoje proizvode uopšte ne tretiraju tako. Po njima to je obična igra u kojoj nema ništa više natprirodnog od igre monopol, na primer.
Naučni skeptici, sa druge strane, tvrde da uidži table deluju kroz idiomotorne aktivnosti. Po njima, podsvesna želja da se nešto dogodi može nagnati mišiće ruke da pokreću planšet u željenom pravcu, tako da ljudi misle da nisu ništa uradili sami, već da se sve dešava pod dejstvom neke spoljašnje sile.
Bojs Betej, koji je decenijama istraživao medijumstvo i parapsihičke pojave, ne deli ovakav stav i poznat je kao čovek koji ne preporučuje upotrebu uidži tabli. Kao primer takvom njegovom stavu, navodi primer žene koja mu se obratila za pomoć pre više godina. Njoj je toliko nedostajao preminuli ljubavnik da je pokušala da ga prizove koristeći uidži tablu. Posle izvesnog vremena, počela je da se formira poruka koja je, kako je izgledalo dolazila od njega. Od tog trenutka je uidži tabla postala njena opsesija, koja joj je oduzimala četiri do pet časova dnevno. Poruke koje su dolazile putem table bile su u toj meri ubedljive da je ona mislila da je stvarno uspostavila vezu sa svojim preminulim ljubavnikom, što je u njoj stvaralo osećaj ispunjenosti koji joj je tako očajnički bio potreban.
No, posle izvesnog vremena priroda poruka je počela da se menja. Poruke su postajale sve više neprijatne, opscene, pa čak i neprijateljske.Betej smatra da to uopšte nije bio njen ljubavnik, već neki zlonamerni duh koji je kontaktirao njenu podsvest i tako saznao šta je to što joj treba. Preuzimanjem uloge njenog ljubavnika, on je produži kontakt sa njom. Betej je toj ženi preporučio da baci uidži tablu što dalje od sebe i da joj se više nikada ne vraća.
Stručnjaci smatraju da prizvani duhovi uopšte nisu duhovi osoba koji stvarno žele da se prizovu. To su duhovi osoba koje su posle smrti ostale na nižim nivoima astrala, jer zbog svoje vezanosti za zemljasku ravna nisu mogli da odu na više nivoe. To su duhovi koji jedva čekaju ovakve prilike da ih neko prizove i da se jednostavno hrane energijom onih koji ih prizivaju. Zato je veoma čest slučaj da se osobe koje prizivaju duhove, posle takvih senasi, ne mogu nedeljama oporaviti od malaksalosti i nedostatka snage.
Ali, ima i primera koji pokazuju da nije sve tako crno. Tako su, na primer, pomoću uidži table nastala i neka zanimljiva literarna dela. Kao početak verovatno najglasovitijeg primera za to može se označiti 1913. godina, kada je Pirl Kjurah, domaćica iz Sent Luisa, u trenucima dosade, počela seanse koristeći uidži tablu. Iznenada je plenšet počeo da se pokreće izuzetnom silinom i da oblikuje poruku: ‘Živela sam pre mnogo meseci. Ponovo sam došla – Patience Worth mi je ime’.
Ono što je usledilo nakon toga bio je početak čudne veze koja je trajala godinama tokom kojih he Patienc Worth, po svemu sudeći duh mlade žene iz 17. veka, pomoću uidži table pisala aforizme, pesme, pa čak i čitave novele. Sva ta dela bila su iznenađujuće visokog kvaliteta, koji je uveliko prevazilazio znanje i mogućnosti domaćice Pirl Kjurah.
No, i uprkos ponekom svetlom primeru poput ovoga, duhovni tragači novoga doba ne samo da uidži table smatraju opasnim igračkama u rukama neobučenih i neopreznih osoba, već ih posmatraju i kao zastarela sredstva za komunikaciju sa onostranim svetom. Po njima je mnogo bolje i mudrije koristiti meditaciju kao sredstvo za postizanje transa i željeno kanalisanje entiteta, koji ne pripadaju našem svetu ordinarne realnosti.
Po nama, najbolje je uopšte ne dirati u duhovni svet.