Iskustva Bliske Smrti. Da li je moguće baciti pogled na život posle smrti? Čovek je dugo verovao u zagrobni život – možda još otkako je neandertalac pre 100.000 godina sahranjivao svoje mrtve sa hranom za boravak na drugom svetu, međutim, tek danas imamo naučne izveštaje od ljudi koji izgleda da su doživeli senzaciju umiranja, ali su ostali u životu i ispričali nam o tom svom iskustvu.
Tekuća istraživanja dokumentovana su svake godinestotinama slučajeva doživljaja iskustva bliske smrti – IBS.
Oni koji su ga imali izveštavaju o upadljivo sličnim događajima: posmatranje sopstvenog tela u rastojanju, susretanje sa duhovima mrtvih prijatelja, kretanje kroz mračni tunel prema jednoj svetlosti koja priziva, osećanje prožimanja velikom ljubavlju, spokojem i radošću. Naučnici misle da su na putu da pronađu jedan jasno prepoznatljiv model.
Šta sve to znači? Da li se um stvarno odvaja od tela u času smrti i ulazi u svet zagrobnog života? Da li ta iskustva znače istinsko opažanje života posle smrti, ili su posredi samo halucinacije doživljene ovde i sada? Jesu li to viđenja drugog sveta, ili naprosto unutarlje tvorevine ljudskog uma?
Danas postoji jedna organizacija posvećena isključivo proučavanju tog maglovitog podučja ljudskog iskustva. Osnovano 1977. od jedne grupe društvenih, biheviorističkih i medicinskih naučnika, ‘Društvo za naučno proučavanje fenomena bliske smrti’ sada ima nekoliko stotina članova, uključujući psihijatre, psihologe, kardiologe i neurologe iz bolnica i univerziteta širom SAD. Organizacija ne zauzima stav po pitanju religioznog značenja iskustva bliske smrti.
Tačnije rečeno, ona podstiče napredovanje naučnog interesovanja za IBS i njegovo spoznavanje. Njeno glasilo, Anabiosis (od grčkog ‘povratak u život’), tvrdi da je jedan od njenih ciljeva ‘pravilna klinička primena znanja dobijenih iz takvih proučavanja u podesnim okolnostima’.
Dr Rejmond A. Mudi (slika gore levo), psihijatar koji je iskovao izraz ‘iskustvo bliske smrti’, verovatno je doprineo više nego bilo ko drugi tekućem interesovanju za ovu oblast. On je proučio više stotina slučajeva ljudi koji su bili proglašavani klinički mrtvim, a zatim oživljeni. Onih koji su za dlaku izbegli smrt u nekoj nesreći ili bolesti, ili onih koji su govorili o tom iskustvu neposredno pre nego što će umreti.
U svojoj knjizi Život posle života (Life after life), objavljenoj 1975. godine, on navodi ono što je smatrao za 15 najuobičajenijih elemenata tog iskustva. Nije svaki od tih elemenata prisutan u svakom proučenom slučaju, ali dr Mudi ih je upotrebio da sastavi to mešovito, ili ‘idealno’ iskustvo bliske smrti, koje je stvorilo osnovu za sva kasnija istraživanja na tu temu.
