Godine 1134. monasi iz reda benediktanaca, tražeći idealan prostor za molitve, izabraše mesto izgubljeno usred bukove šume u pokrajini Veksan. Mala dolina Mortemer do tada je bila isključivo poprište krvavih bitaka kada je vojska Henrija I bila potučena od strane Normana. U to vreme, izuzev tri siromašna pustinjaka, nije bilo žive duše u okolini, kroz koju je tekla rečica Fujbrok.
Hrabri kaluđeri odlučili su da tu podignu svoje svetilište. Tako je nastala apatija Mortemer, koja će postati biset Normandije. Ipak, malo pomalo, opatija je gubila renome i za vreme Francuske revolucije petorica kaluđera bila su masakrirana. Opatija je zatim postala ‘nacionalno dobro’. Danas je jedan njen deo u ruševinama.
Sve u svemu, ovo bi bila samo jedna od mnogih sličnih priča. Međutim, počeli su da kolaju čudni glasovi. Govorilo se da se u šumi kroz koju protiče Fujbrok mogu sresti čudna bića. Čak je bilo i očevidaca koji su mogli da opišu te kreature. Tako i Lisjen Žanez, knjižar, priča da je, kad je imao deset godina, 1945. sreo u šumi čudnu životinju čiji je vrat ličio na parče kože, glava je bila dugačka i imala je oko koje me je fasciniralo. Oko gmizavca, hladno i bezlično.
Što se tiče same opatije, njena misteriozna priča počinje krajem XIX veka. U to doba gospodin Delari, pariski buržuj, postaje njen vlasnik i odlučuje da obnovi zdanje, spasavajući ga od propasti, jer je zgrada ceo jedan vek bila takoreći gomila kamenja. Nekoliko godina kasnije porodica srećnog vlasnika uselila se u zdanje koje je postalo pravi dvorac. Tu su organizovane proslave, balovi, čajanke, ukratko sve što ide uz tradicionalni život jedne provincijske buržujske kuće. Gospodin Lerdi, sadašnji vlasnik, zaželeo je da sazna što više o prošlosti koja je stvorila brojne legende o tom posedu. I došao je do mnogih saznanja.
Jedna gospođa, živela je u Mortimeru za vreme Prvog svetskog rata. Jednog dana, dok je sedela u prizemlju sa dve prijateljice, videle su kako se polako otvaraju vrata, a brava kao da je bila pritisnuta nevidljivom rukom. Nisu osetile nikakvu promaju. Nije bilo nikoga.Još čudesnija beše nesrećna veridba Šarla Delarija. Priređen je veliki prijem u čast dolaska verenice. Kad je veče palo, ona se popela na počinak u roze sobu, jedinu slobodnu, gde je behu smestili. Sutradan ujutro, pojavila se iscrpljenog lika. Celu noć, ispričala je devojka, borila se protiv nevidljivog napasnika koji je pravio buku sve do zore. Incident je nadjačao ljubav i zaruke su prekinute. Ponekad se mogla naći slika okrenuta naopačke, ili pak skinuta sa zida i ostavljena na pod.
Jednog dana, za vreme Prvog svetskog rata, porodica Delori imala je na ručku engleske oficire. Šofer jednog od oficira, koji je ostao kod kola, dotrčao je iznenada u trpezariju uzvikujući na nepravilnom francuskom: ‘Kaluđer, kaluđer!’, pozivajući rukom prisutne da ga prate. Gospođa koja je znala engleski, saznala je da je dotični kaluđer, obučen u haljinu od grubog sukna vezanu u struku, sa kapuljačom, u sandalama, sa delimično obrijanom glavom, izašao iz ostave, prešao dvorište i ušao u golubarnik. Proverili su, kaluđera nije bilo ni u ostavi, ni u golubarniku, a i svedok događaja nije znao kako izgleda monaška odora u Francuskoj…
Otprilike u isto vreme, još jedan svedok, gospođa R. takođe je doživela čudne stvari na istom mestu. Kao bolničarka na frontu tu se našla za vreme odsustva i bila je smeštena u roze sobu. Dok je pisala, osetila je iznenada nečije prisustvo iza leđa. Okrenula se, ali nije videla ništa. Nastavila je da piše i brzo se okrenula još jednom. Ugledala je kako se njena pelerina ljulja na kuki za odeću, kao da ju je neko zakačio u bekstvu i pala je na pod. Međutim, nikakvih znakova života u okolini nije bilo. Drugi put, priča gospođa R. isprativši nekoga do kapije okrenula se i ugledala svetlost u staroj biblioteci, prostoriji uglavnojm zaključanoj, u koju niko nikada nije ulazio. Upitavši gospođu Delari, koja je jedina bila u kući, da li je ulazila u tu prostoriju, dobi negativan odgovor i uveri se da su vrata bila zaključana.
Fantomi ili priviđenja? Legenda kaže da je jedna mlada devojka, Matilda, unuka Gijoma Osvajača, bila zazidana u toj opatiji. Legenda dalje tvrdi da pobijeni monasi dolaze noću da održavaju liturgiju u ruinama nekadašnje crkve. Posle incidenta lutajućeg kaluđera, porodica Delari obratila se opatu Imbolu, koji je osveštao zdanje. I više niko nije čuo za čudne događaje, osim… Osim mnogo kasnije, kada je gospodin Lerdi kupio kuću i tražio od gospodina Lisjena, zemljoradnika od pre pet godina na posedu koji je tad pripadao gospođi Butmon, koja je tu živela sama, da nastavi da radi za njega. Ovaj je prihvatio, pod uslovom da ne bude više u ambaru, gde ga beše smestila gospođa. Jer, od početka svog boravka, svake noći između 23 časa i pet ujutro, čuo bi korake na spratu. Ponekad je čuo i jake udarce, ali se ništa ne bi razbilo. Gospodin Lerdi smestio ga je na jednu od obližnjih farmi i od tada gospodin Lisjen izbegava opatiju.
Avgusta 1986. Žerar Lartig, koji radi u opatiji, dok je boravio u kuhinji začuo je korake na prvom spratu, otrčao je da proveri i nije video nikoga. Danas opatija može da se poseti, a zaposleni pričaju o neobjašnjivim kvarovima na kolima i nesrećama u okolini.