Kada vežbamo asane pokrećemo mišiće i delove tela koji su inače neaktivni, koje ne upotrebljavamo u svojim uobičajenim pokretima. Zašto je to bitno?

Ne bih da dam kilometarski odgovor na ovo pitanje, jer, po pravilu, ljudi ne vole predugačke tekstove, pa ću se prebaciti samo na deo koji trenutno želim da prenesem. A tiče se kapaciteta.

Recimo da čovek ima tri uma, a ne jedan um. I recimo da je to fizički um, intelektualni i emotivni. Svaki od ta tri uma ima svoju inteligenciju i radi sa određenom vrstom energije.

Ideja o tri uma je fantastična, i o tome treba čitati od onih koji to mnogo bolje od mene znaju (preporučujem, Maurice Nicoll: “Psihološki komentari na učenje Gurđijeva i Uspenskog”, za početak).

Najjednostavnije rečeno (skroz pojednostavljeno!), fizički um je odgovoran za pokrete, emotivni za emocije, a intelektualni za misli. Kada malo bolje sagledamo sebe, kada posmatramo sebe na pravi način, primećujemo da smo ograničeni u našem ispoljavanju, da imamo uvek isti repertoar pokreta, emocija i misli.

Taj zaključak je užasno poražavajući, stoga je moguće da ga mnogi još nisu doneli, bar ne sami za sebe. Kod drugih lakše uočavamo ta ograničenja i gle čuda (!), ona nas često u drugima izluđuju! Elem, kapacitet, da se vratim na temu. Um treba da ima što veću širinu.

Fizički um treba što više pokreta, veština, mogućih kretnji, od najjednostavnijih do najsloženijih. Emotivni um treba da poznaje što više emocija, da bude što senzitivniji, da oseti nijanse. Da ume duboko da tuguje, i još dublje da voli.

Čak i strah koji osetimo svakim delićem svog bića širi prostor ispoljavanja emocija, za ljubav (jer strah je ništa drugo do odsustva ljubavi, poverenja). Intelektulani um treba da ima što širi repertoar misli, uverenja, misaonih konstrukcija, od najjednostavnijih do najsloženijih, što više informacija, znanja, načina povezivanja. I onda, sve to ne sme biti ograničenje, već prostor u kome se ispoljavamo, koji koristimo.

Nije poenta da moram da ujutru, kad ustanem, uradim 10 puta Katu pranam ili Surija namaskar. Poenta je da to mogu, da nisam ograničena bolom, slabošću, bolešću. Nije poenta da moram uvek da se opustim kada je situacija stresna, da ispunim svoj prostor ljubavlju i poverenjem da bih se oslobodila straha.

Poenta je da to mogu, da nisam ograničena uvek istim emotivnim reakcijama na koje ne mogu da utičem. Nije poenta da moram u svemu da vidim poentu, smisao, i da izvučem zaključak i poentu. Da moram sve da naučim, da skupim što više informacija, da ispovezujem.

Poenta je da to mogu. Sve je to samo alat koji vežbanjem učimo da koristimo i razvijamo. I jedini način da ne bivamo ograničeni ni fizičkim, ni emotivnim, ni intelektualnim umom je da shvatimo da ono što smo do sada savladali samo je deo mogućih kretnji, emocija i misli.

I da smo se negde na tom putu zaglavili i navikli na poznato (zbog iluzije sigurnosti koja nam je očajnički potrebna, pa ne pitamo za cenu kojom je plaćamo). I da je sve to postalo automatsko, mehaničko, i da sve to koristi nas, umesto da mi koristimo to za ispoljavanje. Pokreti, misli, i emocije sada i bez nas sasvim dobro žive.

Dopustiti novo. Nove pokrete, nove emocije, nove misli. Iskorak kroz sva tri uma. I osetiti istinskog sebe kroz pokret, emociju i misao kao način ispoljenja, a ne svrhu samu po sebi.

Naravno, početi od asana, pokreta, fizičkog uma. Jer je sa njim najlakše početi. Za emocije, misli, uverenja, vrednosti i znanja mnogo smo više vezani. Fizička bol i fizička ograničenja su ono što nas natera na promenu. Interesantno je koliko smo manje spremni da preduzmemo nešto kada je u pitanju emotivna bol ili intelektualna okoštalost.