Bhagavad-gita je vrhunski autoritativni spis vedskog učenja i u njoj je reinkarnacija veoma jasno objašnjena. Možda nije na odmet reći da su Bhagavad-gitu veoma visoko cenili i onjoj lepo govorili Albert Ajnštajn, Artur Šopenhauer, Gete, Kant, Hegel i drugi. Ona započinje učenjem o duhovnoj nauci sa porukom da smo mi duhovna bića i da je naša prava osobnost duša, a ne telo.
Bhagavad-gita govori o nama kao o duhovnom biću, duši. Njeno učenje jeste da je naše grubo telo samo po sebi mrtvo i da je ono što daje telu energiju, pokret i svesnost, upravo – duša. Moramo priznati da se saznanja današnje nauke ne mogu protiviti ovom učenju iz jednog razloga: današnja nauka ne zna objasniti šta je to što telu daje život ili šta je to svest i gde je njen izvor. Prevladavajuće naučne pretpostavke da je život nastao nekom kombinacijom materijanih elemenata jeste prvorazredna utopija. Ideja po kojoj se ta materija toliko usavršavala da je na kraju postala svesna sama sebe je veoma smešna i nema ništa zajedničkog čak i sa najprimitivnijim religijskim verovanjima.
Duša se u vedskoj nauci objašnjava i tumači kao transcendentalna osobnost koja je sačinjena od večne duhovne energije koja je, za razliku od materijalne energije, neraspadljiva. Ona je po prirodi večna, ispunjena duhovnim znanjem, srećom, ljubavlju i težnjom za aktivnošću i služenjem. Te osobine duše manifestuju se takođe i kroz ovo grubo materijalno telo, tako da svako od nas želi biti večan, sretan, ispunjen znanjem o duhovnom i smislom materijalističke egzistencije. Svako želi manifestovati ljubav, aktivnost i služenje.
Zbog neznanja, čovek se lažno identifikuje sa ovim materijalnim telom smatrajući ga za svoju pravu osobnost, za svoje osobeno biće i tako, videći da ovom telu preti patnja, smrt, drugi problemi i neželjeni događaji, on pati jer misli da je sve to, sreća, večnost i ostale osobine duše, ugroženo i da će nestati sa smrću njegovog tela.
