Da bi to dokazao, Kiton je ženu hipnotisao bez vraćanja u prošli život. Čak ni pod hipnozom domaćica iz Liverpula nije mogla da se seti da je ikada pročitala nešto o Nel Gvin. Pokazalo se da je u sadašnjem životu, njeno znanje o periodu XVII veka izuzetno siromašno.
Pa ipak, detalji o Nelinom životu, izneti tokom hipnotičke regresije, bili su zapanjujuće tačni. Tokom jedne seanse, Kiton ju je vodio kroz različite periode života istorijske Nel Gvin, zahtevajući da opiše okolinu, ljude sa kojima se susretala i poznate događaje koje beleži i istorija. Pri tom, Nel se ni jednom nije zbunila ili izgubila u mnoštvu podataka. Priča je bila tečna, celovita i izuzetno slikovita. Ispitanica je navodila imena osoba koje poznaje, tračeve vezane za njihove javne i privatne živote i opisivala predstave u kojima je igrala. Spomenula je i svog rođaka Samjuela Pepisa, aludirajući na nadimak ‘Pipi’ koji mu je sama dala.
Kada je otac napustio majku , bila je prisiljena da kao mala devojčica zarađuje za život prodajući haringe u predgrađima Londona. U osmoj godini pomagala je u krčmi gde je radila njena majka. kasnije, preživljavala je prodavajući narandže u Kraljevskom pozorištu i Druri Lejnu, gde je prvi put upoznala način života pozorišnog sveta. Zahvaljujući tome, posvetila se glumi i postala jedna od najpopularnijih glumica svog vremena i ljubavnica Čarlsa II (slika desno). Detaljno je opisala početak i razvoj svoje ljubavne veze sa kraljem, sve do poslednjih trenutaka svog života – u vreme epidemije boginja u Londonu.
Svi ovi podaci su istorijske činjenice i to dobro poznate. Ipak, u nekoliko slučajeva njene informacije bile su potpuno pogrešne. Rekla je da je kraljičino ime bilo En-Meri umesto Ketrin, a Čarlsovog nezakonitog sina sa Lusi Volters nazvala je – Mortimer. Nikako nije mogla da se priseti kako se zove predstava koja je bila njen najveći trijumf, ali je tačno znala koju je ulogu igrala.
Ovako značajne greške predstavljaju dodatnu teškoću u prihvatanju verzije da je ispitanica zaista bila reinkarnacija Nel Gvin, pa ipak, začuđuje njeno spontano i kompleksno poznavanje opskurnih detalja toga vremena. Slične potivrečnosti su gotovo konstantna pojava u hipnotičkoj regresiji. Bilo je slučajeva da je ispitanik tokom regresije, ispoljio neverovatno znanje i detaljno poznavanje materije, kakvo, pod uobičajenim okolnostima u svakodnevnom životu nije mogao steći.
Takav je slučaj imao hipnoterapeut Arnel Bloksem iz Kardifa, tokom seanse sa Džejn Evans. U regresiji, Džejn je vraćena u jedan od prethodnih života kada je kao Jevrejin nastradala za vreme pogroma u XII veku u Jorku. Pored toga što je ispoljila izuzetno i detaljno poznavanje istorijskih činjenica tog perioda, o kome u svesnom stanju bukvalno nije ništa znala, opisala je da je tokom pogroma, njena porodica uspela da se spase potraživši utočište u kripti crkve St. Meri u Kaslgejtu. Međutim, istraživači koji su proveravali Džejnine navode, nisu mogli da pronađu bilo kakve dokaze o postojanju kripte crkve St. Meri. Ali, šest meseci kasnije, tokom radova na renoviranju crkve, ispod oltara je otkrivena kripta, što je bio i krunski dokaz o autentičnosti cele njene priče. Ovakvi dokazi se ne mogu objasniti nikakvim konvencionalnim naučnim terminima.
Postoje tvrdnje da se regresija ne može objasniti ni terminom reinkarnacije. U mnogim slučajevima, suočeni smo sa greškama i protivrečnostima kao u slučaju ‘Nel Gvin’. Ponekad su greške tako očigledno katastrofalne i bez ikakve sličnosti sa pričom, da je nemoguće poverovati da rezgovaramo sa reinkarnacijom neke davno preminule osobe. Istovremeno, ti siti slučajevi, obiluju detaljnim informacijama, koje svesni subjekti uopšte ne poseduju. Takođe, teško je razumeti kako reinkarnirana osoba može opisati i ponovo preživeti sopstvenu smrt, ovoga puta sa stanovišta običnog posmatrača. Pa opet, ovo se stalno događa.
Doktor Jan Stivenson (slika levo), direktor Instituta za parapsihologiju iz Virdžinije, već dugo godina proučava povratak u prošle živote. Za poslednjih desetak godina, prikupio je na stotine svedočanstava, razgovarao sa dva puta više regresiran osoba i, konačno, izdvojio slučajeve koji se mogu dokazati.
– Regresija nije igra kojom se može zadovoljiti puka radoznalost – tvrdi dr Stivenson. – Negde, u nekom deliću ljudskog mozga, pohranjena je spoznaja o prošlim životima. Svako od nas u sebi nosi tu spoznaju. Ponekad se javljaju slike ili čudna prisećanja na neobjašnjive događaje. Ne znam šta inicira prisećanje pod hipnozom, ali u svesnom stanju, ljudi uglavnom prihvataju mogućnost postojanja prošlih života kao zabavu. Pa kada odslušaju snimak regresije, ostaju potpuno zatečeni. Ponekad su u stanju šoka, ponekad mogu sebi da objasne čudne snove ili neobjašnjive događaje. Međutim, uglavno je reč o neverici.
Od preko pet stotina opisanih slučajeva sećanja na prošle živote, dr Stivenson izdvaja sotinak koji se mogu dokazati – što naravno ne znači da ostali nisu istiniti. Međutim, odabrane životne priče smeštene su u određeni istorijski deo, pa je tragove bilo uglavnom lako pratiti. Stivenson i njegovi asistenti proverili su po nekoliko puta svaki slučaj ponaosob i zaključili da se radi o potpuno autentičnim pričama.
Pri tom, obrazovni nivo glavnih aktera je bio ralativno nizak. Totalno nepoznavanje pojedinih istorijskih perioda u svesnom stanju, sasvim je anulirano pod hipnozom, gde su svi ispitanici ispoljavali izuzetno visok intelektualni stepen, savršeno vladanje stranim jezicima i više nego dobro poznavanje istorijskih činjenica.,