Primarno božanstvo veštica je boginja koja se simbolično poistovećuje sa Mesecom, ali i sa planetom Zemljom. Boginja se javlja u tri aspekta koji su korespodentni trima fazama Meseca. Faza rastućeg meseca odgovara boginji u aspektu device. Kako, za veštice, svaka žena predstavlja fizičku inkarnaciju boginje, ovaj njen aspekt odgovara periodu u životu žene, koji se završava dobijanjem prve menstruacije. Faza punog Meseca reprezentuje boginju u aspektu majke. To je istovremeno i period u životu žene koji traje do gubitka mentruacije. Period opadajućeg Meseca simboliše boginju u njenom aspektu starice, dakle, žene koja je izgubila reproduktivnu sposobnost, ali koja svojim znanjem i svojim iskustvom služi zajednici.
Identifikacija žene sa Mesecom i sa Zemljom nije samo stvar veštičijih shvatanja već se sreće i u najvećem broju drevnih kultura. Slavni psiholog Karl Gustav Jung je takođe imao sličan stav o povezanosti žene sa Zemljom tako da je, u jednoj od svojih knjiga, napisao sledeće: ‘Žena se može direktno identifikovati sa Majkom Zemljom, ali muškarac ne može (izuzimajući psihotične slučejeve).
Veštice poznaju i slave rogatoga boga, koji reprezentuje Sunce, kao supružnika i nadopunu boginje. Njih dvoje zajedno čine, baš kao i kineske polarnosti oličene u vidu jina i janga, jedinstvenu celinu koja se razumom ne može pojmiti i koja je iskustveno dostupna samo prosvetljenim i u celosti samorealizovanim osobama. Veštice izričito tvrde da njihov bog nije hrišćanski Satana, već da predstavlja drevno božanstvo plodnosti (na što ukazuje i falus u erekciji), koje su poštovali prehrišćanski stanovnici Evrope. To božanstvo su hrišćanski misionari, u želji da pokrste paganske obitavaoce Evrope, proglasili demonom i neprijateljem Hrista.
OVa bazična podela jedinstvene, apsolutne i za razum nedokučive božanske realnosti, na dva manifestovana aspekta predstavljena u vidu boginje i boga, čini osnov veštičije tealogije (od Tea – boginja). Veštičija religijska misao, dalje, razvija ideju o dva oblika ispoljavanja rogatog boga. Veštičiji bog se, bilo kako da je shvaćen i doživljen, po veštičijem mitu rađa, umire i doživljava ponovno rođenje. Boginja, za razliku od njega, nikada ne umire. Ona se samo menja, bilo da je shvaćena kao načelo plodnosti oličeno u vidu Majke Zemlje, bilo kao lunarni princip ovaploćen u predstavi o njoj kao o kraljici nebesa. Ona je uvek prisutna, ne baš uvek u istom obliku, ali ona je uvek tu.