Stepenici Životnog Iskustva. Živimo li samo jednom ili mnogo puta , kako nas uče istočnjačke religije i kako su verovali mnogi mislioci, filozofi i pesnici zapadnog sveta? Pitagora, Platon, Aristotel, Virgilije i Ovidije verovali su u učenje o preseljenju duše, a to su uverenje delili i Đordano Bruno, Gete, Napoleon, Balzak, Tolstoj i drugi…

Ali, svako od nas pouzdano je doživeo uznemirujući osećaj da je već video određenu okolinu, da je već proživeo neku situaciju, da je već upoznao osobu koju mu upravo predstavljaju.
O čemu se ovde radi? O jednostavnim utiscima, kratkotrajnim osećanjima ili o sećanjima iz prošlog života, zatrpanima u nama i nesposobnima da izbiju na površinu odsim u nejasnim intuicijama? Ima ljudi koji su sačuvali jasna sećanja na već proživljeni život, koji osećaju njihovu težinu u sadašnjem životu i koji upornim i tvrdoglavim nastojanjem uspevaju prizvati prošla iskustva da bi napokon mogli shvatiti smisao prethodnog života. Ovde je reč o ispovesti Fauste Leoni, novinarke i autorke knjige ‘Karma-autentična istorija jedne reinkarnacije’. Njena ispovest je uzbudljiva hronika magijskog iskustva na granici verovatnog.
Moj muž Gibi bio je petnaest godina stariji od mene. Venčali smo se kada mu je bio ponuđen posao u Brazilu. Pošla sam sa njim. Tek posle sam saznala da ni taj brak, ni to putovanje nisam istinski izabrala, nego su oni bili odraz moje drevne prošlosti.
Među nama je vladalo poverenje, poštovanje, neizmerna privlačnost, provodili smo čitave dane razgovarajući, smejući se i pričajući. Već me i njegova prisutnost razvedravala, pružala mi ravnotežu koja mi je oduvek nedostajala, stvarala utisak da sam neprestano zaštićena, shvaćena i voljena šta god da se dogodilo i šta god da sam učinila.
On me je potpuno prihvatao kao ličnost, bio je to više odnos oca i kćeri nego dvoje zaljubljenih. Na neki način ne bi mi bilo čudno da sam ga zvala tetkom, ocem ili majkom. Kad mi je rekao za Brazil, što je značilo i brak, shvatila sam da naš susret nije bio slučajan, da je moj čudan osećaj kako je on moja sudbina iako možda ne i moj čovek, bio tačan i neizbežan, te sam ga, dakle, morala slediti. Kada sam prihvatila njegovu bračnu ponudu, nisam bila ni oduševljena ni srećna. Bilo je to poput reči koja se izgovara sama od sebe. Znala sam da moram otiči na putovanje. Odlazila sam u zemlju u kojoj nikoga nisam poznavala, daleko od svojih, ali nisam se plašila, nisam se pitala kako ću, samo sam osećala silovitu i neobjašnjivu privlačnost tog putovanja, tog dalekog mesta koje mi je osim pustolovinom, odisalo i jezom nekih tajanstvenih povrataka.

Moj odnos sa Gibijem zadržao je čudno obeležje, među nama je vladalo poštovanje, sklonost, poverenje, ali nije bilo ni malo zanosa, čak je i intimnost bila teška. Uprkos tome, uz Gibija sam se osećala sigurnom, kao da sam na pravom mestu. Dolazak u Brazil bio je propraćen teskobom koja me obuzela već na aerodromu. Kao da sam došla u zemlju u kojoj su mi svi neskloni, gotovo neprijatelji. Bojala sam se, ni sama ne znam čega. Uveće sam pre spavanja zavirivala pod krevet, u ormar, a to nisam radila ni u detinjstvu. Vazduh je u Sao Paolu bio nabijen nečim što nisam uspela odrediti, ali mučilo me. Prvih dana smo živeli u hotelu i po čitav dan sam bila sama. Gotovo se nisam ni micala iz sobe i spavala sam što više da bi mi brže prošli sati dok mi je muž bio na poslu. Nisam mogla naći stan valjda zato što ga nisam ni tražila. A onda, jednoga jutra dok sam s Gibijem išla centrom grada, zapazila sam neku prijatnu kuću sa velikim prozorima punim cveća. Raspitivali smo se, aliu nije bilo slobodnih stanova. Bila sam razočarana, jer sam jasno osećala da ću stanovati beš tu. Te iste večeri bili smo pozvani na večeru kod Gibijevog izdavača i tamo sam upoznala jedan bračni par. On je odmah na mene ostavio čudan utisak, kao da sam ga već upoznala. Taj čovek, zvao se Andrea, nije mi se sviđao, bio je sasvim običan i predvidiv. Ipak, privlačio me, a nisam razumela zašto. Osećala sam kao da sam ga već upoznala i da mi je ostalo nejasno sećanje na nešto što smo proživeli zajedno. Rekla sam mu da tražimo kuću i pokazalo se da zna stan koji će uskoro biti slobodan – upravo u kući koju smo videli tog jutra.