Strah od nepoznatog je prirodan. Ovaj strah datira hiljadama godina unazad i proizilazi iz različitih uverenja o natprirodnom postojanju i nebeskim telima. Među tim nebeskim telima, Sunce i Mesec su odigrali važnu ulogu. Isto tako, solarne i lunarne eklipse su gledane sa strahopoštovanjem, strahom i često su smatrane božanskim gnevom. Energija za vreme pomračenja Meseca kod određenih osoba je veoma instinktivna i agresivna. Pomračina snažno utiče na ljudsku prirodu, a mnogi ljudi tada osećaju da su podstaknuti kosmičkom energijom i snagom. Pomračenje Meseca donosi mnoge predrasude i mnoga verovanja među kulturama sveta. Drevni Kaldejci su verovali da pomračenje Meseca ispoljava gnev, glad, bolest, prirodne katastrofe koje će tek uslediti. Drevni Evropljani su verovali da treba izbegavati bračne odnose tokom pomračenja Meseca, jer bi to sigurno rezultiralo rođenjem loših potomaka. Biblija kaže da kada Mesec pocrveni dolazi Apokalipsa. Puno kultura identifikuje pomračenje sa nekom vrstom svetske nesreće ili neminovne propasti. U drevnom kineskom jeziku izraz za pomračenje „Chih”, što znači “jesti“. To dalje dodatno konkretizuje njihovu percepciju da je “Mesec bio pojeden, a da mu se krv širi preko lica”. Narod u Indiji još uvek se skriva unutar kuće tokom pomračenja, jer veruju da pomračenje Meseca šalje loše zrake na Zemlju. Svaka kultura imala svoje priče i verovanje o pomračenju. Iz tradicionalnog ubeđenja, ljudi u Japanu i Indiji još uvek lupaju lončiće i pucaju iz oružja. Još uvek je zastupljeno verovanje da trudnica ne sme dirati stomak tokom pomračenja Meseca, jer ako to uradi – beba će imati primetan mladež. U Indiji se veruje da trudnice ne smeju izlaziti napolje tokom pomračenje, jer će beba biti rođena slepa ili sa rascepljenom usnom.