Pomenućemo i jednu kmpleksu teoriju koja se neposredno tiče postojanja vampira, a koju je iznela pokojna Dajen Forčen, jedna od vodećih modernih okultista. Poput mnogih drugih okultista, ona je verovala u astralno telo – spiritualno drugo telo koje može da se odvoji od fizičkog tela i nastavi svoj sopstveni život. Tvrdila je da je pomoću jednog okultističkog trika moguće sprečiti raspadanje astralnog tela nakon smrti fizičkog tela. Pozivala se na jedan slučaj s kojim je imala prilike da se upozna – sudbinu nekolicine mađarskih vojnika za koje se govorilo da su postali vampiri, i da su se održali u svom eteričnom dvojniku (astralnom telu) time što su ‘vampirisali ranjenike’.
Posle smrti, odvajanje astralnog tela od fizičkog tela je trajno. Ali okultisti veruju da astralno telo može da se odvoji od fizičkog tela još za života neke osobe i da poprimi neki drugi oblik – na primer oblik ptice ili životinje. Može li to možda da nam pruži novi osnov za verovanje u postojanje vampira? Dajen Forčen je čvrsto verovala u sposobnost snažnih osećanja da stvore misaona obličja koja poseduju svoju zasebnu egzistenciju.Negativna osećanja visokog naboja mogu, zahvaljujući tome, naterati astralno telo da poprimi oblik nekog opakog monstruma ili samblasti, odnosno – vampira.
Navodi se slučaj jedne mlade rumunske seljanke, Eleonore Zogun. eleonora je jednom psihologu pokazala, ‘ujede nečastivog na nadlanici svoje ruke’. Dok je on sedeo sa njom, devojka je zaplakala, a na njenoj ruci pojavili su se ožiljci od zuba, koji su se zatipm pretvorili u modrice. Da li je to bio neki aventinjski duh, ili Eleonorin podsvesni um koji je izmakao kontroli razuma? A možda to čak nije ni bio Eleonorin duh, možda je to bio um nekog drugog?
Može li neka mentalna predodžba da bude projektovana kao fizička realnost? Može li podsvest da stvara čudovišta i sablasti koje napadaju i razaraju? Može li astralno telo neke mrtve osobe da se pripije uz telo neke druge osobe i da se hrani njenom krvlju kao vampir, sa ciljem da održi svoj život?,
Sva logična objašnjenja, međutim, ne pružaju i odgovor na pitanje zašto je legenda o vampiru toliko istrajna i univerzalna. Izgleda da njeni koreni sežu dublje u čovekovu ličnost. I zaista, dobar deo fasciniranosti vampirima leži u podsvesti. Do izvesnog stepena, naime, u svima nama počiva jedna bazična želja da se ponovo sjedinimo sa pokojnicima koje smo voleli i koji su nas voleli. Veruje se da pokojnici osećaju neodoljiv poriv da se vrate voljenima koje su napustili. Najdublji izvor te projekcije počiva u našoj želji da nas pokojnici ne zaborave, želji koja, u krajnjoj liniji, potiče iz straha doživljenog u detinjstvu da će nas napustiti voljeni roditelj. Verovanje da pokojnik može da poseti svoje voljene, naročito noću, susreće se širom čitavog sveta. Takav je, svakako, slučaj sa većinom izveštaja o navodnim vampirima koji su se vratili voljenim osobama i svojim porodicama.
A, mnogi će reći da su jedini vampiri koje bismo mogli susresti u stvari žive osobe čije su intimne patološke fantazije fiksirane na vampira što siše krv. Ako ta strana neke ličnosti postane dominantna, ona će možda i sama poverovati da je vampir.