U mestu Namche Bazaru, 260 kilometara udaljenom od Kathmandua, saznalo da je jeti ponovo viđen. Pojavio se na mestu zvanom March, na nadmorskoj visini oko pet hiljada metara, gde je napao stado jakova, a svedoci koji su to posmatrali, tvrdili su da je himalajska goveda ubijao jednim zahvatom, zavrnuvši im vratovima, kao da se radilo o srndaćima, a ne o snažnim jakovima!
Na mesto događaja izašla je i nepalska policija, koja je potvrdila da je registrovala otiske ruku i nogu nepoznatog napadača. Radilo se o odraslom jetiju, visokom preko dva metra. Otisak njegove ruke bio je dug 27, a širok 10 centimetara, dok su stopala imala dimenzije 40 sa 12 centimetara. Istrazujući ovaj slučj, stiglo se i do budističkog samostana Pangboche, u kome su gostoprimljive lame pokazale navodni jetijev skalp, star oko 350 godina. Dobro očuvani skalp bio je odrezan simetrično, iznad ušiju. Unutrašnja strana bila je sasvim glatka i celovita, bez šavova ili deformacija. Kožno je tkivo delovalo kao da je poteklo od naborane kože, a debljina mu je bila oko tri milimetra, što je dokazivalo da ne potiče od jaka ili neke himalajske divlje zivotinje ! Recimo da među Nepalcima, a osobito medu sherpasima, koji žive visoko u planinama, kruži bezbroj uzbudljivih priča o jetiju. U budističkom samostanu Tjangbocheu, u senci Mount Everesta, čula se neverovatna priča kako, s vremena na vreme, jedan jeti navraća u samostanski vrt !
Inače, svake godine u Kathmandu stižu živopisni opisi o napadima jetija. Lakhpa Domani, devojka iz himalajskog sela Machherma, opisala je šta je doživela dok je napasala jakove. Prvo je začula prodoran šum, a kada se okrenula suočila se s golemim majmunolikim stvorom krupnih očiju i izbočenih vilica. Bio je obrastao crnom i crvenosmeđom dlakom. I sam iznenađen situacijom, zgrabio je devojku i poneo je ka obližnjem potoku, ali ga je njena vriska zbunila pa ju je ispustio. Potom se ustremio na dva jaka; jednog je ubio udarcima, a drugog je ščepao za rogove i vestim zahvatom – slomio mu vrat. O čitavom slučaju obaveštena je mesna policija, koja je – otkrivši jetijeve tragove i pregledavši ubijene jakove – potvrdila devojčinu priču.
Kao i mnogi drugi istraživači i naučnici Arthur C. Clarke smatra da se dokazi o postojanju jetija mogu svrstati u tri glavne grupe: otiske stopala u blatu i snegu, svedočanstva očevidaca i fizičke dokaze, kao sto su nađene kosti, dlake, koža, izmet…
I priča koja sledi puna je enigmi. Novinarima ju je ispričao Glenn Thomas, drvoseča iz Estacade. Tog je dana Glenn silazio jednom strmom stazom nedaleko Terzan Springsa, u blizini Round Mountaina, kada je začuo neku čudnu buku.
Bio sam zaklonjen drvećem – ispričao je Thomas – kada sam kroz gusto granje ugledao tri neobične čovekolike spodobe kako ruju po gomili kamenja. Izgledale su upravo onako kako najčešće opisuju tajanstvenog bigfoota: kosmate po celom telu, vrlo snažne građe, golemih ruku i nogu. Mužjak, ženka i mladunče. Dizali su kamenje, to je radio mužjak, i kopali u dubini šest-sedam stopa. Potom je mužjak posegnuo u rupu i izvukao leglo glodavaca, pa ga pojeo. Zatim je ponovio istu radnju… Naravno, nisam se usudio rizikovati da me otkriju. Tiho sam se povukao do staze, a onda sam se dao u beg.
Celuloidna vrpca na koju je amaterskom kamerom snimiljen američki divlji čovek dugo je bila predmetom pomnih naučnih provera i analiza. Snimio ju je Roger Patterson za vreme izleta u Bluff Creek, u severnoj Kaliforniji, a detaljno su je analizirali mnogi istrazivaci, antropolozi, zoolozi i drugi naučnici. U njenu autentičnost danas u Americi gotovo da niko ne sumnja, a dr. D. W. Grieve, profesor biomehanike u Royal Free Hospital u Londonu, došao je do zaključka da bi snimljeno čovekoliko stvorenje moglo biti visoko oko dva metra, teško oko 127 kilograma, znatno širih ramena od prosečno snažnog čoveka i s korakom dugim oko 107 centimetara!
Istovremeno su i trojica uglednih sovjetskih naučnika, dr. Bajanov, dr. Burtsev i Donskoj, koji su film, takođe, detaljno pregledali u Moskvi, došli do zanimljivih zaključaka:
– Skakutanje tog čovekolikog stvorenja – izjavio je novinarima Donskoj – možemo oceniti prirodnim, bez ikakvih znakova imitiranja i oponašanja, što bi se lako uočilo da je reč o falsifikatu! Po mom mišljenju reč je o autentičnom snimku!
Druga su dvojica sovjetskih naučnika, dr. Bajanov i dr. Igor Burtsev, došli do zaključka da je snimljenom bigfootu, najbliža analogija Homo erectus, majmunoliko stvorenje koje je, za razliku i od ranog Homo sapiensa,svrstano među životinje, a ne među ljude, mada poteče od istog evolucionog korena.