Meri Rof rođena je rođena oktobra 1846. godine u Indijani. Još kao beba, od šestog meseca, počela je da pati od čudnih napada i grčeva i njeno detinjstvo nikada nije bilo normalno. Kao dete, žalila se da čuje glasove u svojoj glavi koji su joj govorili da čini nešto što ne bi smela. Što je bila starija, to je imala duže periode stanja nalik transu kada je govorila drugačijim glasovima i činilo se da je posednuta duhovima drugih ljudi. U to vreme, Rofovi su već živeli u Vatseki i mnogi građani, uključujući i urednika lokalnih novina i sveštenika, imali su priliku da se osvedoče koliko je Meri u stanju da sa neobjašnjivom tačnošću predvidi buduće događaje i zna mnogo toga o ljudima. Jedno vreme bi prorokovala i tumačila prisutnima, a onda, bez ikakvog povoda, postajala agresivna i nasilna, u početku prema strancima, a kasnije i prema svojoj porodici.
Vremenom, kod Meri se razvila opsesija da je potrebno da ukloni svu krv iz svog tela i za to se služila iglama, pijavicama i, konačno, brijačem. Posle jednog takvog nastupa, roditelji su je našli bez svesti na podu, u lokvi krvi, i zaključili da nemaju kud nego da je smeste u Državni zavod za umobolne u Peoniji.
To nije bila laka odluka, jer u to vreme, u ovakvim institucijama primenjivali su se srednjovekovni načini ‘lečenja’ i ko se jednom našao iza zidova azila, teško da je više mogao da se vrati ‘nazad’. Meri je, kao i mnogi drugi pacijenti, doživela strašnu agoniju, jer su ‘tretmani’ podrazumevali potapanje golog bolesnika u posudu nalik cevi sa ledenom vodom, a odmah zatim je stavljan u vrelu vodu. Ženski pacijenti dobijali su kao ‘dodatak’ hladnu vodu usmeravanu iz šmrka, a zatim su čvrsto vezivane u vlažne čaršave tako da bi im se zaustavljala cirkulacija. Potom su snažno, do bola, trljane kako bi se krvotok povratio.
Meri nije dugo izdržala i umrla je 5. jula 1865. godine. Kada je čuo šta se događa sa Luransi Venum i da je najverovatnije da će završiti u Peoniji, Merin otac, Asa Rof, odlučio je da poseti njene roditelje i zamoli ih da od toga odustanu.
