U jesen 1934. godine, Aleksandar Prvi Karađorđević, kralj Jugoslavije, pobednik u Prvom svetskom ratu i ujedinitelj Južnih Slovena, uputio se u Francusku, u posetu saveznicima. Kraljev odlazak pratila je i jedna crna slutnja, pre nego što je brod Dubrovnik isplovio iz Bokokotorskog zaliva put Marselja. Istorija beleži da se u manastiru Savine, u Crnoj Gori, u kojem je kralj boravio neposredno pre odlaska u Francusku, odigrao krajnje čudan i neobičan događaj. Povlačenjem konopca na vratima manastira, kojim se pokreće zvono koje najavljuje posetioce, oglasilo se, takozvano ‘mrtvačko’ zvono a ne liturgijsko, kakvo se obično čulo. Budući da je ondašnji vladika, a potonji srpski patrijarh Gavrilo Dožić bio svedok tog događaja, rekao je samo: ‘Ovo ne sluti na dobro’… I bi tako.
Odavno nije tajna da je atentat na monarha bio dobro organizovan i zamišljen, a logistiku je imao i duboko unutar važnih službi francuske države. Samo jedan od dokaza za to je i automobil delaž, u kojem su se vozili jugoslovenski suveren i njegov domaćin, francuski ministar inostranih poslova Luj Bartu. Umesto planiranog vozila, u poslednjem trenutku organizatori su ubacili novi automobil, i to onaj gde postoji papučica sa koje se ulazi u zadnji deo vozila. To je, kasnije će se ispostaviti, atentatoru značajno olakšalo posao, jer se, oslonjen na ovakav način, našao licem u lice sa kraljem Aleksandrom i samo čudo je moglo da spasi žrtvu od metaka koje je uputio. Prvi novinski izveštaji posle ovog događaja referišu da je ubistvo počinjeno iz parabeluma, a da je u kralja Aleksandra i Bartua ispaljeno deset metaka, za koje se ispostavilo da su bili fatalni po obojicu.
Izveštaj u listu Vreme, koji je izašao odmah po atentatu, govori kako se u Marselju okupila gomila razdraganih ljudi koji su dočekali visokog zvaničnika. Ali…
– Kralj je živeo na teritoriji Francuske svega 10 minuta – izveštava Vreme.
– Tek što je formirana povorka, koja je krenula sa marseljskog pristaništa u pravcu spomenika izginulim junacima, desio se zločin. Povorka se kretala brzinom od osam kilometara na čas…
Kako to život zna da udesi, sudbina kraljevog automobila bezmalo je ista kao i sudbina njegovog kraljevstva. Kraljevina Jugoslavija potrajala je posle smrti monarha svega još nekoliko godina, do Drugog svetskog rata. Uz sve ironije koje istorijski ćorsokaci umeju da donesu na balkansku vetrometinu, još jedna spada u red vrhunskih, sarkastičnih kurioziteta: kralj Aleksandar nema nikakav spomenik ni ulicu u Beogradu, gradu koji je bio njegova prestonica.
Da se vratimo automobilu. U znak pijeteta prema počivšem kralju, Francuzi šalju u Jugoslaviju vozilo u kojem je monarh okončao, i to železnicom, pa u Beograd stiže 1938. godine kompozicija sa neobičnim tovarom. To je bio delaž, koji je poslednji put vozio živog kralja. Prirodno, automobil je prebačen u Vojni muzej, gde je do rata čuvan kao jedan od najvažnijih eksponata. Kako to već na Balkanu biva, ni ‘mrtvom’ vozilu ubijenog kralja nisu dali mira. Posle prevrata, u kojem komunisti u Jugoslaviji preuzimaju vlast, a sve što ima veze sa kraljem i kraljevinom sa besom, mržnjom i ponižavanjem odbacuju, automobil dobija novu, neočekivanu ulogu.
Vojska novoformirane države uzima delaž, uvidevši da je u voznom stanju, pa su mu smislili neočekivanu namenu. Kako je motorizacija posle rata bila u krajnje bednom stanju, a broj automobila minoran, ovaj auto dobio je novu ulogu. Pošto su mu delimično isekli zadnji deo i prilagodili ga novoj funkciji, predat je na korišćenje Domu Armije, u samom centru dojučerašnje kraljeve prestonice. Ali, ovog puta na najmizerniji način. Kako vozilo nekadašnjeg vođe, (pa makar on bio i ubijen u njemu) nije ni na koji način smelo da pokaže sjaj vremena koja su prethodila revoluciji, automobil je bio određen da – prevozi burad sa pomijama, od neutrošene hrane u Domu Armije. Bedno ponižavanje za sve što je imalo dodir sa kraljevinom kulminiralo je nekoliko godina kasnije, kada je delaž i konačno posrnuo pod teretom godina i pomija. Uskoro je bačen na otpad ispod Kalemegdana. Otužno napušten, urnisan, nikome potreban, svima suvišan…
Sasvim slučajno, pored otpada je prolazio tih dana Bratislav Petković, današnji direktor i vlasnik Muzeja automobila, jednog od nalepših, ali i najromantičnijih muzeja u Beogradu. Oduvek potpuno posvećen ‘čudu motorizacije’, prepoznao je kraljevski automobil i preneražen video da sa ostarelog vozila lokalni skupljači starog gvožđa već skidaju mesingane delove, nadajući se da će ih dobro unovčiti. Uznemiren, zbunjen, ali srećom brz i vispren, dokopao se prvog bonseka i uspeo da spase makar ono što se spasti može – farove.
U Muzeju automobila u Ulici Majke Jevrosime u Beogradu, u vitrini stoje dva fara, simbolički pokazujući vreme kad su ‘ugašena’. Malo kome je poznato da su oni delovi vozila u kojem je ubijen poslednji kralj Jugoslavije. Nije to neko čudo. I mi, koji živimo u Srbiji, često ne možemo dovoljno dobro da ‘osvetlimo’ vreme koje je iza nas, u tako bliskoj prošlosti koju tako teško razumemo. Ovaj auto, od kojeg su ostala dva svetla, samo je simbol mraka u koji često zapadamo.
Kao što oči bez čoveka ne vide, tako ni svetla bez automobila nisu mnogo više nego omanja gomila gvožđa i stakla.
Ona nas upozoravaju: kako se ponašamo prema prošlosti, tako nam budućnost vraća.
Izvor tekstova: Treće Oko – obradio i prilagodio The Conoplja News
