U svojoj ‘Luči mikrokozmi’ veliki Petar Petrović Njegoš je zapisao: ‘Poete su pokolenje ludo’. I stvarno, valjda je bilo najviše ‘ludaka’ među njima. Pomenućemo samo neke od najpoznatijih:
Torkvato Taso (1544-1595) već u ranoj mladosti pokazao je znake duševne poremećenosti, koju sredina nije shvatala. Više puta je zatvaran iz raznih razloga, čak i na sopstveni zahtev. Sukobi sa okolinom su bili brojni, što je uglavnom bila posledica Tasove rano ispoljene duševne poremećenosti, koja se nije prepoznavala. U tamnici je tretiran više kao zatvorenik nego kao bolesnik, te je kasnije svim silama pokušavao da se iz nje izbavi. Ni u takvim uslovima nije prekidao svoj pesnički rad, od čega su njegovi poštovaoci pravili legende.
Jedan od najznačajnijih nemačkih pesnika iz doba klasicizma, Fridrih Helderlin, (177-1843), imao je veoma težak život i u 32 godini mu se pomračio um, tako da je poslednjih četrdesetak godina proživeo kao neizlečivi duševni bolesnik. Nešto bolje sreće bio je francuski pesnik Gi de Mopasan (1850-1893, slika desno), koji je pri kraju kratkog života, tačnije 1891. godine, dobio nastupe ludila.
Žerar de Nerval (1808-1855), francuski književnik iz epohe romantizma, bio je boem i sanjar koji je ceo život proveo u siromaštvu. Lečio se u duševnoj bolnici i okončao život samoubistvom. Italijanski pesnik Đakomo Leopardi (1798-1837) bio je rastrojenih živaca i pomišljao je na samoubistvo.
Markiz de Sad (1740-1827) tridesetak godina je proveo u tamnici, a tamnovanje je završio u ludnici, orgijajući sa ostalim ‘stanarima’ do kraja života. Bio je, kažu, niskog rasta i veoma lep. Pročuo se po aferi ROZA KELER, kada je mučio jednu parisku prostitutku, a odmah potom je u odsustvu osuđen na smrt zbog učešća u MARSEJSKOM SKANDALU – orgiji u kojoj je bilo mučenja, homoseksualnih odnosa, pa čak i trovanja učesnika. De Sad je sve preživo zahvaljujući pomilovanju francuskog kralja i stigao još i da napiše niz romana i drama među kojima i ‘120 dana Sodome’ u kojem je opisao 600 varijacija ispoljavanja ljubavnog instinkta. De Sad se na kraju našao u ludnici, gde je proveo poslednjih 11 godina života.
Švedski književnik August Strindberg (1849-1912) bio je nervno labilan, patio je od manije gonjenja, a pokušao je i samoubistvo u dvadesetoj godini. Imao je tri neuspela braka i poslednje godine života proveo je u dubokoj samoći.
Rumunski pesnik Mihail Eminesku (1850-1889) takođe je umro poremećenog uma. Uprkos tome, on je ostvario presudan uticaj na rumunski književni jezik.
Naš Petar Kočić (1877-1916) tokom života mnogo je i gorko patio. Na kraju je i umro u duševnoj bolnici.
Veliki Žan Žak Ruso (1712-1778) imao je vrlo nesrećan život i prepun obrta, ali neuporedivo pošteniji od mnogih drugih slavnih ljudi koji su živeli u tom burnom vremenu. Proveo je nesrećno detinjstvo, a u mladosti je radio sve i svašta, bio je šegrt, sluga, nastavnik muzike, prepisivač nota, kućni učitelj i drugo. Duševno i telesno iscrpljen, nalazeći se na granici nervnog sloma, 1761. nastanio se na jednom malom imanju, gde je napisao dela ‘Julija ili Nova Heloiza’ i ‘Emil ili o vaspitanju’, koja je izazvala bes službene Francuske, tako da je pariski sud izdao nalog za njihovo spaljivanje i Rusoovo hapšenje. Bežeći pred progonima, razdiran unutrašnjim moralnim krizama, oboleo je od manije gonjenja, a uočavali su se i neki znaci šizofrenije.
Usamljen, bolestan i premoren stvarnim i umišljenim progonima, umro je u Parizu 1778. godine.