Sledbenici Orfejevog kulata (muzićar i pesnik, sin boga Apolona), razvijaju alternativnu doktrinu prema kojoj je umetnošću i vrlinom i smrtni čovek mogao da dosegne besmrtnost. Duša je, po njima, postojala i pre rođenja i morala da prođe veliko iskušenje živeći ograničenim smrtnim telom. Znanjem, vrlinom i umetničkom ekstazom, mogla je da oslobodi okova materije i vrati se božanskom. Ali posle izvesnog vremena, opet se vraćala na Zemlju da iznova započne duhovnu borbu. Orfičari su dali zamah shvatanju o suprotstavljanju tela i duše, koje je kod Platona dostiglo vrhunac.
Duša je poznata i istočnim tradicijama. U Indiji se naziva atman (odatle reč atmosfera) i sastoji se od čestice energije i porekla svesti. Potpuno je različita od tela za koje je vezana. Za hinduiste atman potiče od brahmana, božanske duše koja obuhvata ceo kosmos i tako omogućava da svako u sebi otkrije božansko. Duša je zarobljenik samsare, ciklusa ponovnih rađanja uvek u drugom telu (reinkarnacije), i predstavlja volju za životom.
Za budizam, koji je nastao 600 godina pre Hrista, samsara je postala okov koji treba raskinuti. Stalne reinkarnacije su izvor želja i patnji. Zato je budizam predložio da duša dostigne nepokretnu čistotu nnirvane – stanja ništavila u kojem nema ni pozitivnih ni negativnih emocija. I danas je cilj budista gašenje atmana – ja – duše. Reinkarnacija ili metempsihoza nije, međutim, u religijama Istoka haotično kretanje bez pravila. Odvija se po zakonu karme, koji kaže da se svaki put rađamo na višem ili nižem nivou, u zavisnosti od toga kako smo se ponašali u prethodnom životu. Verovanje u reinkarnaciju bilo je vrlo izraženo u antičkom svetu. Pored budista, orfičara i Platonovih sledbenika, u nju su verovale jevrejske i hrišćanske verske grupe – kabalisti i gnostici, kao i muslimanski sufiji.
Arapski filozof Al Farabi (870-950), uveo je u islam platonski dualizam telo-duša i reinkarnaciju po Plotinovim idejama. Ovaj Grk rođen je u Egiptu u III veku nove ere, i prvi je ukazao na istočnjačko poreklo edeje o ponovnom rađanju duša. Bio je ubeđen da duša oblikuje materiju i daje joj smisao za život. Čovek opaža božansko zahvaljujući slabašnom svetlu duše u sebi i može da se uzdigne na nebo preko lepote i harmonije, što su dokazi prisustva duše u materijalnom svetu. Plotin, koj je tvrdio da može da vidi dušu nekih osoba u obliku aure, inspirisao je i nekoliko hrišćanskih zajednica.
Sveti Augustin je u IV veku prihvatio ideju da je duša važnija od tela. Toma Akvinski je, opet, u srednjem veku prilično drugačije definisao zvaničnu doktrinu katoličke crkve – dogmom o apsolutnom jedinstvu duše i tela. To nije nelogično, budući da je osnova hrišćanske vere uskrsnuće tela.
Posle toga su mnogi crkveni koncili zabranjivali ‘platonske ideje’, pozivajući se na biblijsku tradiciju u kojoj koncept razdvajanja duše i tela ne postoji. Prema hrišćanskoj dogmi, Bog stvara svaku dušu činom rađanja – dakle ne postoji pre rođenja kao u istočnjačkim kulturama, i ona prelazi na onaj svet zajedno sa svojim telom. Duša će provoditi vreme iztmeđu smrti i strašnog suda shvatajući Boga, u očekivanju ponovnog ujedinjenja sa telom. Savremeni teolozi još kažu da se to vreme ne meri istorijskim vremenom, već onostranim – kategorijom izvan vremena i prostora kakav mi poimamo, tako da se u drugoj dimenziji duša za tren ujedinjuje sa svojim ponovo stvorenim telom.