Predstavljamo vam treću viziju velikog proroka Milojka Kremanca. Vizija puna mudrosti i lekcija za naš ovozemaljski život. Veliki nauk za Srbe i Hrvate… Bilo je to negde uz žnjetvu žita. Kako te noći od sparine nisam mogao da spavam u kući, izneo sam ponjavu pod lipu i legao u odeći. Kroz modru su krošnju blago treperile zvezde i, tek ponegde, u travi, svetlucali svici. Onda sam čuo potmulu tutnjavu, kao da grmi iz dubine.

Zemlja je počela da se trese, ali nekako čudno, kao da se propinje. Tih dana su bili učestali zemljotresi. Psi su stali da zavijaju, da cvile, pevci da kukuriču, krave da muču, a narod je istrčavao iz kuća. Ja sam sve vreme mirno ležao. Nakon pola sata sve je ponovo utihnulo. I dalje sam zurio u zvezdano nebo, ophrvan laganim dremežom. U stvari, bilo je to neko čudno stanje, kao da sam u isto vreme bio i budan i u snu. Kao da je java san, a san – java. Ne, to ne umem ovim rečima da opišem… Bio sam skoro kao obamro, kao da sam utrnuo… Imao sam svest o svemu, samo što je ta svest bila izvan mene…
Prolazio sam ispod dugačkog slapa, ali to je bio prolaz obasjan čudesnom svetlošću duginih boja… Potom sam se našao na nekim predivnim rudinama, prelepih cvetova umilnih mirisa, sa prekrasnim drvetima, a odasvuda je dopirala nekakva božanska svirka… Toliko je bila snažna ta milina i divota da mi je prosto došlo da se rasplačem od neke radosti…
U taj tren odnekud se preda mnom stvoriše dva bića od svetlosti. Ali, čudo jedno! Ta dva svetlosna bića, muško i žensko, kao da su bili jedno biće. Toliko su naličili jedno drugom, kao da su blizanci. Sve isto: boja kose i boja očiju, crte lica, stas, hod… samo što jedno ima divnu smeđu bradu. Da nije brade, ja bih pomislio da se samo jedno biće pojavljuje u nekakvom ogledalu. Da, čak im je i odeća bila skoro ista…
Videvši me onako zbunjena, blago me pomilovaše po glavi, iako nisam video da pružaju ruke ka meni. Milovali su me kao samom namerom svojom. Onda mi rekoše, a da pri tom opet nisu otvarali usta, da u njihovom svetu sve biva namera, sve polazi iz namere. I ovo moram da pojasnim: ja zaista ne znam kada sam sa kojim bićem svetlosnim u kom trenutku razgovarao, kao da su mi istovremeno oboje kazivali… Ne, čas mi se činilo da kazuje jedno, čas da kazuje drugo, a čas, opet, da oboje osećaju, i misle, i kazuju isto… Ni sad ne znam da li su oni jedno biće ili su to dva bića od svetlosti.
Govorili su, a ja sam ih posve razumevao, i bili su mi nekako mili… Ništa mi tako milo nije u ovom svetu, kao njih dvoje što su. Isprva su kazivali o svom svetu. Rekoše mi da je njihov svet skup svekolikih ljubavi, da svako od nas u zemaljskom životu učestvuje kroz mnoga rođenja u stvaranju tog sveta. Kažu da mi sami taj svet stvaramo, da smo ga stvarali i da ćemo ga stvarati. Ali taj svet, koji bih ja nazvao nebeskim, nije jednak za sve, već ga svako od nas vidi spram sebe.
Po odlasku iz zemaljskog života, svako od nas ide u one predele tog nebeskog sveta koje je sam stvarao tokom zemaljskog života. Na primer, ako je čovek u zemaljskom životu bio ispunjen ljubavlju, lepim osećanjima i plemenitim delima, on će, po odlasku, ući u one predele koji i po boji, i po zvuku, i po svemu drugom, odgovaraju tim njegovim stanjima, duševnim i duhovnim. Opet, ako je čovek bio mrzovoljan, pakostan i ako je činio rđava dela, ako je mučio bližnje i ubijao, on će, nakon zemaljske smrti, ući u predele bez boja i svetlosti… Tu će se sresti sa svojim stanjima i namerama, pretočenim u slike, iz zemaljskog života…
Onda su mi pričali o prostiranju i veličini tog nebeskog sveta. Rekoše da je taj svet i nešto najmanje a i najveće u isti mah. Najmanje, tako da može stati u svako, i najmanje živo biće – recimo u pčelu. I najveće, tako da obuhvata sva bića i svetove, sva sunca i vaskoliko zvezdano nebo. Kako to otprva nisam mogao da shvatim, objasniše mi da njihov nebesni svet – a to je i naš svet – ima dvanaest dimenzija, pa je otuda i najmanji i najveći, budući da se prostiranje i veličina uslovljava dimenzijama samog nebesnog sveta, a da potom dimenzije sveta dolaze u saobraznost sa dimenzijama duše svakog od nas ponaosob, svakog živog bića…