Posebno je intrigantna činjenica da legenda o Gralu izbegava da pomene Crkvu koja pak, uprkos ogromnoj popularnosti gralskih poema, uporno izbegava da ga bilo prihvati, bilo ospori. Tako je Gral postao jedina hrišćanska relikvija koju ne čuva Crkva već nezavisan niz čuvara koji svoje pravo i autoritet zasnivaju na Josifovom pravu, dobijenom od samog Isusa. To je verovatno i jedan od osnovnih razloga što se, uz priličnu dozu uverljivosti, pretpostavlja da gralske legende skrivaju svedočanstvo o organizovanom jeretičkom pokretu u okviru zapadnog hrišćanskog sveta.
Nekako u isto vreme kada je de Boron pisao svoju poemu, Volfram Fon Ešenbah, jedan od najznamenitijih nemačkih poeta toga doba je stvarao Persifala, prepričanu verziju nedovršene Kretjenove priče o Gralu. Poput ostalih, Volfram navodi da je priču čuo od jednog provansalskog pesnika koji je priču pronašao napisanu na arapskom, u španskom gradu Toledu. Volfram pripoveda da Gral čuva viteški red nazvan Templaise, što direktno upućuje na poznati viteški red Templara poznat po prilično neuobičajenom tumačenju hrišćanstva i neverovatno velikom finansijskom i političkom uticaju. Templari su, kao viteški red, osnovani 1118. godine i mada su propovedali čednost i siromaštvo, ubrzo su postali veoma bogati i uticajni. Kao i većina viteških redova ili verskih sekti, Templari su imali svoje ceremonije o kojima se pouzdano veoma malo zna. Činjenica je da su vladari i Crkva tek udruženim snagama i posle neizbežnog krvoprolića uspeli da rasformiraju red Templara, ali ne i da ga sasvim zatru.
Templari su bili pod uticajem, ili su sami uticali na poznati monaški red Cistercita, osnovan 1098. godine. Cisterciti su bili značajan i poštovan monaški red u Francuskoj jedanaestog veka, a njegov najznamenitiji član je bio sveti Bernard, opat iz Klervoa, poznat i kao veliki poštovalac Templara. Cistercitska učenja su nesumnjivo uticala na nepoznatog autora romanse Queste del Saint Graal, možda najznačajnije romanse gralskog ciklusa. To zapravo i nije romansa već više religijska polemika u kojoj upoznajemo najčestitijeg viteza, Galahada. Čestitog Galahada krase tri vrline, čednost, poniznost i trpeljivost, osobine koje obično nisu pominjane uz imana vitezova Okruglog Stola. Galahad bezumno čezne za Gralom i pronalazi ga, da bi mu potom Gral bio poveren na čuvanje. On ga odnosi u grad Sarras, centar paganizma koji je Josif iz Arimateje preobratio u hrišćanstvo. Tu će Galaha vladati godinu dana, a potom umreti. Odmah nakon smrti Galahada se zbilo čudo – sa neba se spustila ruka koja je uzela Gral i koplje da ih više niko ne ugleda.
Iako priča kaže da je Gral sklonjen od ljudskih očiju i da se vratio prvom vlasniku, tradicionalno verovanje je da je skriven negde u Glastonberiju.Uprkos tome što ni jedna od gralskih romansi ne pominje Glastonberi kao mesto na kojem se nalazio ili nalazi Gral, tradicionalno verovanje je duboko ukorenjeno jer se za Glastonberi vezuje i legendarni kralj Artur. Doduše, jedna romansa, nastal oko 1210. godine, pominje da je načinjena kao prevod knjige pisane na latinskom i čuvane u opatiji u Glastonberiju.
Postoji verovanje da je apostol Filip propovedao hrišćanstvo u Francuskoj, ubrzo posle isusovog raspeća i da je poslao u Britaniju dvanaest propovednika koje je predvodio Josif iz Arimateje. Monasi iz Glastonberija su tvrdili da su ti propovednici podigli staru crkvu, građevinu od pleteri i čerpića, koja je izgorela 1184. godine.
Monasi iz Glastonberija nikada nisu pominjali da su u bilo kakvoj vezi sa Gralom, ali samo ime Josifa iz Arimateje je bilo dovoljno da podgreje maštu i poveže Gral sa Glastonberijskom crkvom.
Tokom vremena su se pojavile i legende po kojima je Josif Isusov ujak, što je spremno dočekano i još uvek se često pominje kao sušta istina. Kako u jevanđeljima nema podataka o Isusovoj mladosti, to se smatra dokazom da ga je Josif poslao u Britaniju da se bavi otkupom kalaja. Onima koji veruju u to ni malo ne smeta što drugi odsustvo podataka o Isusovoj mladosti smatraju dokazom da je za to vreme boravio u Indiji i izučavao budizam. Jasno je da ni jedno ni drugo verovanje nema nikakvog osnova osim legendi, ali Gral je nešto više od pehara i više od legende.
Negde u magli drevnih dana, na rubu zapamćene istorije, prastanovnici Britanije su u svom mitološkom svetu imali čarobni kotao. Kako su paganski bogovi, i sve ono što ih je pratilo, lagano napustili svet bogova i postali legendarni heroji, tako se postepeno možda menjao i čarobni kotao. Zaboravljajući davne junake, srednjevekovni pesnici su prihvatili magičnu posudu i pretvorili je u Gral – više od pehara, više od realnosti, više od želja – pretvorili je u simbol vremena i čvrste, mada teško prepoznatljive veze sa najstarijim slojevima mitologije. Portaga za Svetim Gralom i dalje traje. Da li će i kada biti otkriven, to samo Bog zna.