Do našeg vreman stiglo je i ‘Žitije i stradanje oca monaha Avelja’, ali po uslovima cenzure bilo je u tako skraćenom obliku da je sve što se tiče velikodostojnika bilo izbrisano. Po ovom žitiju, monah Avelj (svetovno ime bilo mu je Vasilije Vasiljev) rođen je 1755. godine u Aleksinskom srezu Tulske gubernije. Zvanično je bio narodni lekar, ali se ipak ‘u to slabo razumevao’ – sva njegova pažnja bila je usmerena božanstvenome i na ‘sudbine Božije’. Avelj ‘je bio prost čovek, bez ikakvog obrazovanja i po izgledu sumoran’.
Počeo je da putuje Rusijom, da bi se zaustavio u Valaamskom manastiru (slika levo), ali je tamo proživeo samo godinu dana, pa ‘uzev od igumana blagoslov otide u pustinju’, gde je počeo ‘rad radu i podvige podvizima pridodavati’. Pusti Gospod Bog na njega iskušenja velika i prevelika. Mnoštvo mračnih duhova napadaše na njega. Sve je to Avelj savladao i zato mu je Gospod otkrio šta će biti u celom svetu. Uzeše tada Avelja neka dva duha i rekoše mu: ‘Budi ti novi Adam i drevni otac i napiši što si video i kaži što si čuo. Ali ne reci svima i ne napiši svima, nego samo izabranim mojim i samo savetima mojim’.
Od tog vremena počeo je Avelj da proriče. Vratio se u Valaameski manstir, ali nije tamo dugo ostao, nego je počeo da prelazi iz manastira u manastir, dok se nije nastanio u Nikolo-babajevskom manastiru Kostromske eparhije, na Volgi. Tamo je napisao svoju prvu knjigu, ‘mudru i premudru’.
Knjigu je Avelj pokazao starešini manastira , i kad je ova uskoro dospela i do arhijereja, ovaj ga je pozvao i rekao mu: ‘Ova tvoja knjiga zaslužila je smrtnu kaznu’. Poslao ga je zajedno sa njegovim spisom u gubernijsku upravu, i gubernator je, pošto je pročitao sadržaj, naredio da se Avelj zatoči u tamnicu. Iz kostromske tamnice Avelja su pod stražom sproveli u Peterburg, gde su o njemu referisali ‘glavnokomandujućem Senata’, generalu Samojlovu.
Pročitavši u knjizi kako Avelj kroz godinu dana predskazuje iznenadnu smrt Jekaterini II, koja je tada vladala, naredio je da mu ga dovedu. Kada su ga doveli, ošamario ga je i rekao mu: ‘Kako si ti, zla glavo, smeo da pišeš takve reči o zemaljskom bogu?’ Avelj je odgovorio: ‘Bog me je naučio da sastavljam tajne!’ General je pomislio da je pred njim običan jurodivi i strpao ga je u zatvor, ali je ipak izvestio o njemu caricu.
U tamnici je Avelj proveo oko godinu dana, dok nije umrla Jekaterina. Sedeo bi on i duže, ali je knjiga došla do kneza Kurjakina, koji je bio zapanjen tačnošću i detaljnošću predskazanja i dao ju je imperatoru Pavlu da je pročita. Avelj je zatim otpremljen caru u dvor. Car je tražio blagoslov od proroka: – Vladiko oče, blagoslovi mene i ceo moj dom, da bi nam tvoj blagoslov bio na dobro. Avelj ga je blagoslovio, a car ga je pitao u poverenju šta će mu se dogoditi: ‘Šta čeka mene i moje carevanje…?’, a zatim ga je smestio u Nevsku Lavru. Ali Avelj je uskoro otišao odatle u Valaamski manastir i tamo je napisao drugu knjigu, sličnu prvoj. Pokazao ju je blagajniku manastira, a ovaj je knjigu poslao peterburškom mitropolitu. Pročitavši je, mitropolit je knjigu poslao u ‘tajnu palatu’ gde se razmatraju važne tajne i državni dokumenti. Izvestili su cara o knjizi, a on je u njoj našao proročanstvo o svom tragičnom kraju. Avelja su zatvorili u Petropavlovsku tvrđavu.
