Svugde su, nema gde ih nema! Godine 1938. nacistička Nemačka poslala je ekspediciju na Antarktik sa ciljem istraživanja lokacija za moguće baze i formalnog prisvajanja teritorija u ime Trećeg Rajha. Kako bi ih pripremili na misiju, pozvali su velikog polamog istraživača Richarda E. Byrda da im održi predavanja o onome što ih tamo očekuje. Sledeće godine, mesec dana nakon početka sukoba u Evropi, Nemci su se vratili u Neuschwabenland kako bi dovršili započeto, a postoji puno naznaka da se radilo o gradnji baze.

Devet godina kasnije, Richard E. Byrd, koji je u međuvremenu postao admiral američke ratne momarice, poslan je na Antarktik s najvećom borbenom grupom ikad sastavljenom za neku polamu misiju. Prema rečima samog admirala Byrda, misija (čije je kodno ime bllo Highjump – Visoki skok) je bila prvenstveno vojne prirode. Mnogi tvrde da je borbena grupa poslana radi uništenja tajne nacističke baze u Queen Maud Landu, kojeg su nacisti preimenovali u Neuschwabenland, i koji nikada nije bio istražen tako detaljno kao ostatak Antarktika. Ali, i veliko ali, jest činjenica da je admiral Byrd govorio o letećim objektima koji su mogli leteti od jednog pola do drugog pola neverovatnom brzinom, i uz dobro dokumentovanu nemačku aktivnost pre, za vreme i neposredno po završetku Drugog svetskog rata.
Kada se govori o antarktičkoj misteriji, Britanija se uvek spominje tek uzgred. Ta činjenica iznenađuje sama po sebi, posebno zato što su britanske snage bile aktivne na Antarktiku od početka do kraja rata, i lako je moguće da su preuzele inicijativu u uklanjanju nacističke pretnje na Antarkticku punih 12 meseci pre pokretanja operacije Highjump. Britanske aktivnosti na Antarktici, iako slabije dokumentovane i tajnije, jednako su intrigantne kao navodno vrlo slavna operacija Highjump. Iako je pobedila u ratu, Britanija je, na njenu nesreću, doživela bankrot i poniženje od dve nove supersile. Ali Britanija je bila u prilici da povrati deo ponosa i unese malo praznovemog nemira među svoje navodne saveznike konačnom, presudnom bitkom protiv preživelih nacista: bitkom koja neće ostati zapisana u udžbenicima iz istorije; bitkom koja će njeno polaganje prava na taj kontinent učiniti legitimnijim, ali, što je najvažnije, bitkom koja će okončati rat koji je bila prisiljena voditi.
Februara 1946. izdan je komplet postanskih maraka uz dopuštenje Njegovog kratjevskog veličanstva. Marke su izazvale međunarodno ogorčenje i donele su diplomatsku krizu ratom iscrpljenoj Velikoj Britaniji. Osam uvredljivih poštanskih maraka pokazivalo je na britansko polaganje prava na koloniju Folklandska ostrva, ali na jednoj od njih nalazila se politička karta Antarktika na kojoj su potpuno ispuštene iz vida pretenzije Čilea i veći dio pretenzija Argentine na taj kontinent. Zašto bi Britanija, u vreme kad je svetska ekonomija bila u takvom škripcu, izazvala međunarodnu krizu zbog dela sveta koji na prvi pogled izgleda potpuno lišen života? Mnogi istoričari tvrde da je britansko posleratno zanimanje poraslo zato što su britanci u Antarktiku videli rešenje za svoju preku potrebu za materijalima, marke su bile način da se britanskim pretenzijama da validnost. Ta tvrdnja, iako delomično tačna, ne objašnjava zašto su britanske snage, u sklopu operacije Taberlan, bile na tom kontinentu tokom i neposredno nakon rata. Operacija Taherlan pokrenuta je kao mera nadziranja nemačkih aktivnosti na antarktičkom kontinentu. Poznate britanske baze nalazile su se uglavnom na Antarktičkom poluostrvu, na mestima kao što su Port Lockroy i Hope Bay, i na ostrvvima koji okružuju poluostrvo, kao što su tajne baze na ostrvima Deception i Wiencke iako su neke bile postavljene i na kontinentu.
Najtajnija od svih nije bila otkrivena, i verovatno nikada neće ni biti. Baza u Maudheimu, kraj planinskog lanca Mtihlig-Hoffinann u Queen Mary Landu, ili Neuschwabenlandu, bila je tako tajna da nikada nije dobila ime, pa čak ni oznaku na službenim kartama. Jesu li marke možda objavljene u počast uspešne misije u Queen Mary Landu? Činjenice i glasine, kao i priča jednog časnika SAS-a iz vremena rata, mogle bi baciti nešto svetla na mnoge misterije antarktičke arene – bojišta koje je 60 godina držano u tajnosti – i na okršaj koji nikada neće biti otkriven javnosti.
Britanija je u ime nacionalne sigumosti zataškala toliki broj ratnih događaja da danas, iako je prošlo preko 60 godina, mnogi ljudi nisu ništa upućeniji u tajne strane rata – od Rudolfa Hessa i mirovnih zabava, do još mračnijih događaja koji uključuju britansku upućenost u postojanje nacističkih logora smrti, flert Irske republikanske armije s nacistima, i manje poznate tajne kao što su nacistički koncentracioni logori na britanskom tlu u Aldemeyu i Kanalskim ostrvima!

Uz samo ovih par spomenutih događaja, pojavljuje se uzorak zamagljivanja – a u nekim slučajevima obično i potpunog negiranja. Antarktik u tome nije izuzetak. Kako vreme prolazi, ljudi koji su učestvovali u Neuschwabenlandskoj kampanji više nisu s nama. Posljednji preživjeli ispričao je sledeću priču o toj zaboravljenoj bici:
U vreme kada.je objavljena pobeda u Evropi, moja jedinica odmarala se u jednoj pećini u bivšoj Jugoslaviji. Bio sam sretan što je rat konačno završio, iako smo zbog rata koji je i dalje trajao na Pacifiku i rastućih napetosti u Palestini bili upozoreni da bi se naš rat mogao nastavili. Na sreću, bio sam pošteđen učestvovanja u ratu protiv Japana – ali avaj, poslan sam u Palestinu gde je doseljavanje židova zajedno s porastom cionističkog terorizma, izazivalo nespokojstvo ne samo među stanovnicima Palestine, nego i među pripadnicima
britanskih snaga koje su poslane da zaustave priliv Židova i uguše ustanke. Bio sam upozoren da će se moje služenje u Palestini nastaviti na neodređeno vreme. Vidio sam smrt mnogih svoiih saboraca. Na sreću, početkom oktobra 1945. godine primio sam nalog da se javim svom komandiru, jer sam bio izabran za misiju koja je bila tako tajna da ni jedan od meni nadređenih oficira nije znao zašto me šalju u Gibraltar. Nije mi rečeno zašto se moram javiti, ali otišao sam nadajući se da ću uskoro biti otpušten u civilni život. Kako sam samo bio u krivu – čekao me još jedan Božić u ratnom okruženju.
Kada sam stigao u Gibraltar, jedan oficir me potajno odveo i obaviestio da ću biti poslan na Folklandska ostrva radi primanja dodatnih uputstava, i da će mi se pridružiti još nekoliko vojnika iz drugih elitnih britanskih jedinica. Misterija se produbila kada smo svi odleteli za Folklande u potpunoj tišini. Naređeno nam je da čak ni ne nagađamo o tome zašto smo izabrani i kuda to idemo. Po dolasku na pusta i odbojna Folklandska ostrva, predstavljeni smo oficiru koji je vodio ekspediciju i jednom Norvežaninu, pripadniku norveškog pokreta otpora, stručnjaku za ratovanje u zimskim uslovima koji nas je trebao obučiti za misiju o kojoj nismo imali nikakvu predstavu. Folklandska ostrva danas se smatraju najbolje čuvanom tajnom u britanskoj vojsci, i biti raspoređen tamo obično znači provesti par lagodnih godina; međutim, stvari su 1940-ih bile drugačije – posebno za mene i ostale iz grupe izabranih. Bili smo prisiljeni mesec dana naporno trenirati, pripremajući se za ratovanje u zimskim uslovima. Od skakanja u ledeni Atlantik do suočavanja s elementima u šatoru na Južnoj Džordžiji, obuka je bila surova, i činilo se da u ludilu koje smo morali preživeti nema puno smisla. Međutin, nakon jednomesečnog treninga pozvani smo na razgovor s oficirom i jednim naučnikom, i dok nam je misija otkrivana, postalo nam je jasno da su mali izgledi da ćemo se svi vratiti živi, posebno ako se pokaže da su sumnje tačne.
Obavešteni smo da krećemo u istraživanje ‘neobičnih’ aktivnosti oko planina Mtihlig-Hofman iz britanske baze u Maudheimu. Kako nam je rečeno, Antarktik je bio ‘britanski tajni rat’. Zatim smo ukratko upućeni u britanske aktivnosti na Južnom polu tokom rata. Sedili smo zaintrigirani onim što nam je otkriveno; niko od nas nije čuo nešto tako fascinantno ili zastrašujuće. Nisu svi bili upućeni u to da su nacisti bili prisutni na Antarktiku 1938. i 1939. godine, a još je manje bila poznata činjenica da je Britamja kao odgovor na to počela graditi tajne baze oko Antarktika. Ona koju smo trebali posetiti, Maudheim, bila je najveća i najvažnija, kao i najtajnija od svih baza na Antarktiku. Razlog njene važnosti bila je činjenica da se nalazila na manje od 200 milja od mesta na kojem su nacisti navodno sagradili svoju Antarktičku bazu. Sedili smo zapanjeni, ali misterija se dodatno produbljivala. Obavešteni smo o nemačkim aktivnostima u Južnom okeanu oko Antarktika. Takođe smo informisani da nepoznat broj nemačkih podmornica nedostaje i da se ne zna gde su; ali, što je još gore, neke od onih koje su se predale mesecima nakon završetka rata potaknule su još više spekulacija. Britanske snage zarobile su tri najvažnije osobe u nacističkoj stranci – Hessa, Himmlera i Donitca – a s njihovim zarobljavanjem Britanija je došla do informacije koju nije kanila podeliti s Rusijom ili SAD. Ta informacija naterala je Britaniju da deluje sama, a mi smo bili na čelu te operacije. Bez konkretnih detalja rečeno nam je što se očekuje od nas, i što Britanija očekuje da ćemo naći na Antarktiku. Britanija je i više nego osnovano sumnjala da su Nemci sagradili tajnu bazu u koju su iz evropskog haosa sklonili mnoge nestale naciste. Ali i dalje su nam otkrivane nove lnfomracije.
Prethodnog leta, kako nam je rečeno, prvi naučnici i komandosi otkrili su jedan ‘drevni tunel’. Po naređenju, jedinica je ušla u tunel, ali su se samo dvojica vratila pre nastupa antarktičke zime. Tokom zimskih meseci, dvojica preživelih putem radija su iznosili ‘apsurdne’ tvrdnje o ‘Polarnim ljudima’ drevnitn tunelima i nacistima. Radijski kontakt konačno je prekinut u julu 1945. i, zlosutno po našu misiju koja je išla u nepoznato, poslednje javljanje ulilo nam je dodatno nespokojstvo dok smo slusali strah u glasu koji je vikao: ‘Polarni ljudi su nas našli’, pre nego što je izgubljen kontakt. Nakon što nam je pušten snimak radijskog javljanja, oficir koji će voditi ekspediciju s ciljem istraživanja onoga što se dogodilo održao nam je govor ohrabremja. ‘Otići ćemo u bazu Maudheim, pronaci ćemo tunel, istražićemo enigmu Polamih ljudi i nacista i napravićemlo sve što možemo kako bismo bili sigurni da je nacistička pretnja uništena’.
Dok smo postavljali pitanja kojih smo svi imali tako puno, odgovori su, hvala Bogu, bili iskreni i direktni. Objašnjeno nam je da se preduzima preventivna akcija zato što je Britanija itekako svesna namera SAD-a i Sovetskog Saveza da pošalju svoje ekspedicije, a Britanija nije htela riskirati da SAD ili Sovjetski Savez otkriju bazu i dođu do nove nacističke tehnologije. Obe zemlje bile su u tehnološkoj prednosti nad Blitanijom zbog naučnika, opreme i istraživanja koje su osvojile. Usprkos svemu, Britanija je htela biti nacija koja će uništiti pretnju jer je smatrala da je Antarktik pod jurisdikcijom Britanskog carstva, i ako su nacisti bili tamo, bila je njihova dužnost i želja da ih prvi iskorene i tako SAD-u i Sovjetskom Savezu uskrate propagandnu vrednost vođenja zadnje bitke u Drugom svetskom ratu. Prebačeni smo avionom do unapred utvrdene tačke izbacivanja koja je bila na 20 milja udaljenosti od baze Maudheim. Guseničari za sneg već su bili raspoređeni i čekali su naš dolazak. Nakon što smo se padobranima spustili u ledenu divljinu, puni straha i strepnje, stigli smo do guseničara, i od tog trenutka nadalje bili smo u ratnom stanju. Morali smo delovati u potpunoj radijskoj tišini. Bili smo sami, bez podrške i odstupnice ako se potvrde naši najgori strahovi. Približili smo se bazi čuvajući se onoga što bi nas moglo čekati, ali kad smo tamo stigli baza se doimala potpuno beživotnom, kao grad duhova. Istog trenutka postali smo sumnjičavi, ali, kao i u prethodnim kampanjama u kojima sam se borio za vreme rata, imali smo zadatak koji je trebalo obaviti i naši lični strahovi nisu nam smeli pomutiti rasuđivanje.
Nakon što smo se podelili radi pretraživanja baze, neko je zapeo za razapetu žicu i oglasila se sirena razbivši tišinu i preplašivši celu jedinicu. Uskoro smo čuli povik koji je zahtevao da se identifikujemo, ali nismo mogli utvrditi odakle dolazi glas. Podigli smo cevi i oficir nas je predstavio tom glasu, a onda je, hvala Bogu, glas dobio i telo. Glas je pripadao jedinom pleživelom, a ono što nam je ispričao povećalo je našu teskobu i požalili smo što u našim redovima nema više ljudi. Jedini preživeli tvrdio je da je u Bunkeru 1 bio drugi preživeli iz elspedicije u ‘tunel’, zajedno s jednim od zagonetnih Polamih ljudi o kojima smo čuli iz snimljenog javljanja. Usprkos protivljenju i nezadovoljstvu preživelog, naređeno je da se Bunker 1 otvori. Preživelog smo morali obuzdati, a njegov strah i užas trenutno su nas uspaničili. I niko od nas nije želeo biti onaj koji će ući u bunker. Na sreću, ja nisam bio izabran za silazak, ta čast pripala je najmlađem članu naše jedinice. On je krenuo unutra, zastavši na trenutak dok se borio s vratimla. Nakon što je ušao, na bazu se spustila tišina, za kojom su nakon nekoliko trenutaka usledila dva pucnja. Vrata su se otvorila i Polarni čovek istrčao je na slobodu. Niko od nas nije očekivao to što smo videli, i polarn čovek pobegao je u okolni teren tako brzo da smo stigli ispaliti samo par nasumičnih metaka.
Uplašeni i zaprepašteni onim što smo videli, svi smo odlučili ući u bunker. Učinivši to, u bunkeru smo pronašli dva leša. Vojnik koji je izvukao najkraću slamku pronađen je s istrgnutim grkljanom, i, što je još ogavnije, preživeli je bio oglodan do kostiju. Ono što smo videli zahtevalo je odgovore; i razgnevljeni time što smo prisustvovali smrti jednog pripadnika naše jedinice samo nekoliko sati nakon našeg sletanja na kontinent, bes smo iskalili na jedinom preživelom koji nas je bio upozorio da ne otvaramo Bunker 1. Cela jedinica odlučno je slušala oficirova pitanja, ali odgovori su bili ono što nas je najviše zaintrigiralo. Prvo pitanje na koje je valjalo doznati odgovor bilo je što se to dogodilo drugom preživelom, i kako je završio zatvoren u bunkeru s Polamim čovekom. Međutim,
jedini preživeli želio je početi priču od početka, od trenutka kada su otkrili ‘tunel’.
Dok je pričao što se događalo, naučnik koji nas je pratio zapisivao je sve što smo saznali. Pokazalo se da je područje u blizini tunela bilo jedna od jedinstvenih antarktičkih suhih dolina, i to je razlog zašto su tako lako pronašli tunel. Svih trideset ljudi iz baze Maudheim dobilo je naređenje da istraži tunel i, ako je moguće,sazna kuda on tačno vodi. Sledili su tunel miljama, i na kraju su došli do ogromne podzemne pećine u kojoj je bilo nenormalno toplo; neki od naučnika verovali su d aje zagrejavana geotermalnim putem. U golemoj pećini nalazila su se podzemna jezera; međutim, misteriju je produbljivalo to što je pećina imala veštačku rasvetu. Pokazalo se da je pećina bila tako velika da su se morali razdvojiti, i tada su došli do pravih otkrića. Nacisti su sagradili ogromnu bazu u pećini, i čak su podigli dokove za podmomice, a jedna je navodno i identifikovana. lpak, što su dublje ulazili, nailazili su na sve čudnije prizore. Preživeli je izvestio da su prikupljeni dokazi o ‘hangarima za neobične avione i brojnim iskopinama’. Međutim, njihovo prisustvo nije prošlo neopaženo: dva preživela iz baze Maudheim videli su kako njihove saborce hvataju i ubijaju jednog po jednog. Nakon što su bili svedoci šest pogubljenja, pobegli su u tunel kako ne bi bili uhvaćeni, nameravajući ga blokirati – ali bilo je prekasno; polarni Ijudi su stizali, tvrdio je preživeli.
Sa neprijateljskim snagama za petama, nisu imal i drugog izbora nego da se pokušaju vratiti u bazu kako bi mogli obavestiti i upozoriti svoje nadređene o onome što su otkrili. Uspeli su stići do baze, ali, uz zimu koja se prlbližavala i slabe šanse za spašavanje, smatrali su svojom dužnošću po svaku cenu obavestiti o nacističkoj bazi. Zato su se razdvojili, i svaki je uzeo po jednu radio stanicu i čekao u odvojenom bunkeru. Jedan od preživelih namamio je jednog od Polamih ljudi u bunker, u nadi da će oni pomisliti kako je on zadnji preživeli. Plan je upalio, ali po cenu njegovog života i radio stanice. Nažalost, hrabra duša iz Bunkera 1 imala je jedini potpuno operativan bežični radio, koji je uništen u metežu. Zadnji preživeli nije imao drugog izbora nego da sedi, čeka i nastoji zadržati zdrav razum. Zagonetka oko toga to su ili šta su bili Polarni ljudi, objašnjena je, iako ne baš zadovoljavajuće, kao proizvod nacističke nauke, a enigma odakle su nacisti dobivali energiju takođe je objašnjena, premda ne na naučni način. Nacisti su koristili energiju vulkanske aktivnosti, koja im je davala toplinu za paru i pomagala im u dobivanju struje. Ali nacisti su takođe ovladali nekim nepoznatin izvorom energije, jer je preživeli tvrdio: ‘…na temelju onoga što sam vidio, količina potrebne energije veća je od onoga što bi se, po mom mišljenju, moglo dobiti pomoću pare’.
Naučnik iz grupe odbacio je većinu onoga što smo čuli, prekorio je preživelog
zbog nedostatka naučnog obrazovanja i dao je do znanja da informacije koje nam je otkrio ne mogu biti istinite. Iako je naučnik odbacio tvrdnje preživelog, oficir nije. On je želio znati više o neprijatelju s kojim smo se suočili, ali, pre svega, šta bi Polami čovek mogao učiniti sledeće. Odgovor preživelog nije nas nimalo utešio, i potaknuo je naučnika na izjavu da je preživeli poremećen. Malo je reći da smo se osećali uznemireno kada je preživeli na oficirovo pitanje o namerama pobeglog Polamog čoveka odgovorio: ‘Čekaće, posmatrati, i pitaće se koliko smo drugačijeg ukusa’. Čuvši to, oficir je izdao naređenje i postavljena je straža, dok su oficir i naučnik nastavili razgovarati, nasamo, o tome koji bi trebao biti naš sledeći korak, iako je to nama ostalima bilo odigledno. Sjedećeg jutra naređeno nam je da istražimo tunel, i sledećih 48 sati polako smo se probijali prema suvoj dolini i navodnom ‘drevnom tunelu’. Kada smo stigli u suvu dolinu svi smo ostali zapanjeni, jer bilo nam je rečeno da je Antarktik potpuno okovan ledom, a mi smo se ipak našli u dolini koja mi je izgledala kao da sam se vratio u severnoafričku Saharu. Bilo nam je zabranjeno da se čak i približavamo tunelu pre podizanja privremene baze. I dok su ljudi podizali bazu, naučnik i oficir istraživali su tunel. Nakon par sati, vratili su se u gotov kamp kako bi zapisali ono što su videli i kakav ie biti naš plan delovanja. Tunel nije bio nikakav drevni prolaz, tvrdio je naučnik, iako je oficir dodao da su zidovi bili napravljeni od glatkog granita i da izgledaju kao da su bez kraja. Rečeno nam je da ćemo moći i sami doneti zaključke nakon što se odmorimo preko noći. Spavanje na Antarktiku tokom letnjih meseci bilo je problematično zbog neprekidnog dnevnog svetla koje je prekrivalo kontinent, ali te noći bilo nam je još teže zaspati sa svim mislima koje su nam prolazile kroz glavu o onome šta ćemo pronaći i kada ćemo, ili gde, ponovno susresti Polamog čoveka.
Pre nego što nam je dodeljen raspored straže, informisani smo da ćemo slediti tunel sve do kraja – ‘…i do Firera, ako treba’. Te su se noći naši strahovi ostvarili, jer se Polarni čovek zaista vratio. Međutim, ovaj put nije bilo novih žrlava s naše strane, već je Polarni čovek ubijen nakon što smo ga namamili u kamp. Naučnik je zaključio da je Polarni čovek ‘ljudsko biće’, ali koje je, kako se činilo, bilo puno dlakavije i moglo je puno bolje podnositi hladnoću. Truplo je, nakon kratke autopsije, spremljeno u vrecu za tela, i u hladnim uslovima moglo je biti sačuvano do prve prilike za podrobnije seciranje. Sledećeg jutra odlučeno je da će dvojica ostati kod ulaza u tunel s truplom, guseničarima, opremom. i što je najvažnije, s radiom. Oficir, koji je vodio ekspediciju, trebao je Norvežanina zbog njegovog stručnog znanja, kao i naučnika, a preživeli je, takođe, bio od presudne važnosti za uspeh misije. Mi ostali želeli smo im se pridružiti. Ja sam izabran s još četvoricom sretnika za preduzimanje jedne od najuzbudljivijih, a možda i najvažnijih ekspedicija u ljudskoj istoriji.
Dvojica koja su morala ostati bila su razočarana, ali njihove uloge bile su jednako važne za uspeh misije kao i uloge devetorice koji će se uputiti u nepoznato. Dok smo se nas devetorica pripremali za ulazak u tunel, postarali smo se da ponesemo dovoljno municije i eksploziva za vođenje omanjeg rata, a i za uništenje baze u celini, jer to je bio naš zadatak: ne da prikupljamo, nego da uništimo. Ušli smo u tamu, i, na sreću, nakon četiri sata hoda počeli smo nazirati nekakvo svetlo u daljini. Međutim, svetlo je bilo udaljeno još četiri sata hoda; i dok se svaki od nas borio s pitanjima vlastitog uma o tome šta ćemo otkriti, polako smo napredovali. Na kraju smo stigli do goleme pećine koja je bila osvetljena na veštački način. Nakom toga, odvedeni smo na mesto s kojeg su preživeli gledali smaknuća. Preživeli je izjavio da je mesto skrovito koliko se samo poželeti može. Dok smo posmatrali celu mrežu pećina, bili smo zapanjeni brojnošću osoblja koje je trčkaralo uokolo poput mrava, ali najimpresivnija je bila ogromna konstrukcija koju su gradili. Iz onoga što smo videličdinilo se da su nacisti na Antarktiku bili već duže vreme. Naučnik je skicirao sve što je stigao, crtao dijagrame, uzimao uzorke kamenja i snimao neobične fotografije. Oficira je, s druge strane, više zanimalo kako bismo mogli uništiti bazu, a da nas ne uhvate prisutni nacisti. Nakon dva dana budnog izviđanja, naučnik i oficir odredili su mesta za postavljanje mina. Mine smo trebali postaviti oko svoda pećine, uz druge ciljeve na popisu kao što su generator i skladište za benzin i, bude li moguće i dostupno, skladišta za municiju.
Tokom čitavog dana postavljali smo mine i snimali dodatne fotografije i, uz dobre izglede da ne budemo otkriveni, zarobili smo jednog taoca i došli do dokaza o nacističkoj bazi, o ‘Polamim ljudima’, te do fotografija nove, i prilično napredne, nacističke tehnologije. Kad je završena misija postavljanja mina koje su trebale uništiti bazu i prikupljena znatna količina dokaza o bazi, krenuli smo prema tunelu ali, avaj, bili smo otkriveni i novi Polarni ljudi i nacistički vojnici krenuli su u poteru za natna. Kad smo stigli do tunela, morali smo postaviti prepreku na put kako bismo usporili neprijatelja dovoljno da mine detoniraju. Neke mine smo postavili na ulaz u tunel, i kad su se začule eksplozije nadali smo se da smo potpuno uništili ne samo bazu, nego i neprijateljske snage koje su krenule u poteru za nama. Bili smo u krivu. Mine su zaista zatvorile tunel, ali oni nacisti i Polami ljudi iza nas nastavili su s poterom. Povlačeći se uz borbu, samo smo trojica od nas l0 uspeli pobeći iz tunela: Norvežanin, naučnik i ja.
Ostali su junački pali omogućivši da bar deo družine preživi. Kada smo stigli do sigumosti suve doline, postavili smo dovoljno mina da trajno zatvorimo tunel. Nakon što su mine detonirane, nije bilo dokaza da je ikad postojao bilo kakav tunel. Sumnjivo je to što je preostalo jako malo od prikupljenih dokaza. Da li su bili izgubljeni namerno ili slučajno, to nije bilo važno jer je naučnik već došao do svojih zaključaka, a time i do zaključaka misije. Raspremili smo kamp i vratili se u bazu Maudheim, odakle su nas evakuisali i avionom prebacili do sigumosti Folklandskih ostrva. Kada smo stigli u Južnu Džordžiju, dobili smo direktivu da ne smemo otkriti ništa od onoga što smo videli, čuli ili na što smo naišli. Objašnjeno je da tunel nije bio ništa više od igre prirode; konkretan izraz kojeg je upotrijebio naučnik bio je ‘glacijalna erozija’. ‘Polami ljudi’ nisu bili ništa više od ‘kuštravih poludelih vojnika’, a činjenica da su bili Nemci nikada nije ušla u izveštaj, i svaka pomisao na otkrivanje misije javnosti bila je odlučno odbačena. Misija nikada nije trebala postala službena, iako su neki elementi misije trebali procuriti do Rusa i Amerikanaca. Tako sam ja svoj zadnji Božić u Drugom svetskom ratu proveo na antarktičkom kontinentu, boreći se protiv istih nacista protiv kojih sam se borio svakog Božića od 1940. Gora od toga bila je činjenica da ekspediciji nikada nije odano priznanje, a preživelima to nikada nije upisano u zaslugu. Umesto toga, preživeli Britanci otpušteni su iz vojne službe, dok su naučnik i njegov izvještaj uskoro nestali, a za misiju niko nikada nije trebao saznati, osim možda nekolicine izabranih.
Misija nikada nije ušla u istorijske udžbenike, ali ponovljena misija u februaru 1950. godine, koju je izvela zajednička britansko-švedsko-norveška ekspedicija koja je trajala do januara 1952., jeste. Glavni cilj ekspedicije bio je proveriti i istražiti neka od otkrića nacističke ekspedicije u Neuschwabenland iz 1938-39. Pet godina nakon naše misije, Maudheim i Neuschwabenland ponovno su posećeni, i ta ekspedicija imala je i te kakve veze s neuschwabenlandskom kampanjom, i, što je još važnije, s onim što smo uništili. U godinama između dviju misija, Kraljevsko vojno vazduhoplovstvo (RAF) obavljalo je letove iznad Neuschwabenl anda. Službeni RAF-ov razlog za učestale Ietove bio je traženje prikladnih mesta za izgradnju baza. Medutim, čovek se mora zapitati je Ii stvamo tako.