Tajanstvena Memorija. Ima li memorija svoje sedište i koji su to mehanizmi usvajanja, čuvanja i slanja mentalnih informacija? Sposobnost pamćenja jedna je od najvećih tekovina čovekovog razvoja, koja ga odvaja od životinja i osnov je sticanja svakakvog znanja i vladanja sa njim. Ali, definisati pamćenje i otkriti princip na kojem ono funkcioniše, za sada nije u potpunosti moguće, niti se da sasvim rastumačiti zašto neki ljudi ‘fenomenalno pamte’ dok drugima to pričinjava teškoću, bez obzira što sposobnost pamćenja nije uvek i obavezno povezana sa koeficijentom inteligencije.
Smatra se da čovek, u proseku, koristi oko četiri odsto od ukupnog broja nervnih ćelija. Njih u kori velikog mozga ima oko 15 milijardi i samim tih ljudski mozak, poseduje ogroman kapacitet koji nijedan kompjuter ili elektronski mozak ne može dostići. Zapravo, kapacitet ljudskog mozga praktično je neograničen, imajući u vidu da neiskorišćena rezerva iznosi 96%, a da onih nekoliko procenata koji su u funkciji ‘obrađuju’ gotovo nemerljivo veliki broj informacija, misli i opažanja. Velika je razlika između onog što jesno i onoga što bismo mogli biti. Koristimo samo mali broj naših umnih zaliha, i uopšteno govoreći, ljudsko biće živi ispod proseka svojih sposobnosti.
Dobra memorija se, tvrde naučnici, samo donekle nasleđuje, a u velikoj meri se stiče i izgrađuje. Čovek bez pamćenja ne bi mogao ni učiti, ni misliti, ni živeti, jednom rečju, ne bi bio svestan sebe, svoje ličnosti i kontinuiteta. Bio bi večito novorođenče, jer bi mu sve izgledalo potpuno novo, nepoznato i prvi put viđeno. Ipak, tokom istorije, zabeleženi su pravi fenomeni kad je reč o sposobnosti pamćenja – daleko iznad one koju imaju prosečni ‘smrtnici’.
FENOMENALNI PRIMERI
Volfgang Amadeus Mocart bio je čudo od deteta ne samo po muzičkoj obdarenosti nego i po fantastičnoj memoriji. Kao četrnaestogodišnjak, u crkvi Sveti Petar u Rimu prisustvovao je izvođenju velikog muzičkog dela za dva hora, čije su se note čuvale u tajnosti i izvodile samo dva puta godišnje. Mladi Mocart je kod kuće zapisao zapamćenu muziku, a kada su njegov prepis po sećanju uporedili sa originalom, nisu mogli da pronađu ni jednu jedinu grešku!
Nisu samo slavni i visokoumni predodređeni da imaju dobru memoriju. Zahvaljujući izuzetnom pamćenju i robovi u starom Rimu služili su kao učitelji ili kao ‘žive biblioteke’. Tibetaneske lame raspolagale su tako efikasnim metodama pamćenja da su mogle zapamtiti čitavu jednu knjigu ako bi je samo jednom pročitale. Stari bramani su čitave epove prenosili usmeno, s kolena na koleno.
Među onima čije ime nije ostalo zapisano ‘zlatnim slovima’ u istoriju ljudskog roda bio je i jedan Englez koji je živeo na dvoru pruskog kralja Fridriha. U to vreme, gost slavnog monarha bio je i čuveni Volter. Jednog dana kada se Volter spremao da njegovom veličanstvu pročita svoju najnoviju, ali vrlo dugačku pesmu, kralj je Engleza sakrio iza zavese. On je celu pesmu zapamtio dok ju je Volter izgovarao! Posle nekoliko dana, kada je Volter ponovo pozvan kod Fridrih Velikog, kralj ga je, tobož uvređeno, izgrdio da je varalica i da se ‘kiti tuđim perjem’. Kao dokaz Fridrih je zbunjenom Volteru doveo Engleza i naredio mu da istu pesmu odrecituje. Ovaj je to učinio toliko lako i precizno, da se Volter našao u čudu i počeo da muca i da se pravda. Tek tada se pruski kralj nasmejao i otkrio mu u čemu je tajna.
‘Mozak-enciklopediju’ u bukvalnom smislu reči posedovao je i Amerikanac po imnu Hari Kuper, poznat pod nadimkom ‘Džek-železničar’, koji je umro 1933. godine. Hari je još kao dečak strastveno učio brojeve i datume. Kada je odrastao, specijalizovao se da u bibliotekama Detroita uči napamet enciklopedije. Hobi mu je kasnije postao zanimanje, pa je pred publikom za opkladu stavljao svoje pamćenje na proveru.
Da fenomenalno pamćenje ne mora obavezno biti povezano sa uzvišenim karakteristikama ljudske ličnosti, svedoči i Adolf Hitler koji je u vreme dok je u zatvoru pisao ‘Majn Kampf’, mogao mnogobrojne pročitane knjige posle samo jednog čitanja od stranice do stranice da reprodukuje bez greške.
