Iako je prelepa devojka Meri Bigovi umrla još 1934. godine, njen duh i dalje zaustavlja vozače u blizini Groblja Uskrsnuća u Čikagu i posećuje plesnu dvoranu. Legenda o ovoj devojci dospela je i na film i u rok balade …

Mlada devojka, kratke plave kose, zavodljivih svetlih očiju, lepotica kakva se retko sreće, sigurno je bez sumnje najpoznatiji duh grada Čikaga. Tamo je nazivaju ‘Vaskrsla Meri’, jer je najčešće viđaju kod Groblja Uskrsnuća na Arčer Aveniji, gde se pojavljuje obučena u svečanu belu haljinu iz tridesetih godina prošlog veka, gde stopira vozila kraj puta. Ona ima običaj da tajanstveno, usred vožnje, nestane iz automobila ili se naočigled zaprepašćenog vozača zaputi prema ulazu u groblje i tamo mistriozno iščezne u vazduh.
Zvala se Meri Bigovi, Amerikanka poljskog porekla i te kobne večeri 1. marta 1934. godine, ona je boravila u O’Henrijevoj plesnoj sali, danas Viloubruk na Arčer Aveniji. Po svemu sudeći, ona se posvađala sa svojim mladićem, a onda je napustila lokal i pokušala da stopira ne bi li se vratila kući. Negde u blizini glavnog ulaza u groblje, nepoznati vozač je udario autom devojku i pobegao, ostavivši je povređenu pored puta gde je i podlegla zadobijenim povredama.
Roditelji su je sahranili na Groblju Uskrsnuća, u beloj svečanoj haljini i sa cipelama za ples na nogama. Ali, nije prošlo mnogo vremena, a njen duh se počeo pojavljivati na mestima koja je posećivala dok je bila živa, kao i na putu gde je poginula. Meri po svemu deluje kao da je živa, osim što je na dodir veoma hladna, kako je potvrdilo više njih koji su imali priliku da sa njom plešu u plesnoj dvorani u Viloubruku ili da je povezu do groblja.
Prvi takav događaj zabeležen je još 1939. godine i njegov akter, Džeri Palus, nedavno je preminuo. On je devojku primio u vozilo kod Liberti grouva i plesao sa njom čitavo veče. Nakon zabave, dok su se približavali glavnoj kapiji groblja, počela je da se ponaša veoma čudno. Rekla je Džeriju da zaustavi kola, izašla je i potrčala prema groblju, gde je, pred njegovim očima nestala. Džeri Palus sutradan je posetio njenu majku i na fotografiji preminule kćerke prepoznao devojku od pretnodne noći!
U listu ‘Suburban Tribe’, u januaru 1979. godine, istraživač paranormalnih pojava Bil Geist napisao je ono što mu je tih dana telefonom ispričao izvesni Ralf, koji je za sebe samo rekao da je 52-godišnji radnik, porodični čovek i otac, vijetnamski veteran, treber bejzbola i normalan čovek koji ne želi da ga pominju u novinama. Ralf mu je rekao: ‘Bilo je to u četvrtak noću i upravo sam skrenuo na Arčer Aveniju koja je bila pusta i mirna, posebno u ponoć. I tamo je ona bila. Stajala je bez kaputa ispred ulaza u mali šoping centar. Bez kaputa! A bila je jedna od onih zaista hladnih noći. Nije podigla prst, samo je gledala u moja kola i ja sam joj stao. Pomislio sam da je možda u nevolji ili nešto slično.
Sela je na prednje sedište. Imala je tu kitnjastu belu haljinu, kao da je upravo došla sa nekog venčanja i cipelice sa kaišićima na nogama. Bila je prava lepotica. Po godinama, mogla je da mi bude kćerka, imala je 21 godinu, najviše. Pitao sam je gde ide i ona je rekla da mora da stigne kući. Interesovao sam se šta nije u redu, sa li je imala problema sa kolima ali mi na to ništa nije odgovarala. Delovala je zbunjeno i pomislio sam da je možda popila par pića ili je samo bila jako umorna. Jedino što je zaista rekla bilo je: ‘Sneg je došao rano ove godine’, a na sve drugo što sam je pitao, samo je klimala glavom i gledala kroz prozor sneg i drveće. Njene misli bile su kilometrima daleko. Vrmalo mi se u glavi da je možda nešto pušila, ko zna?
Nekoliko kilometara dalje niz Arčer Aveniju, iznenada je poskočila i viknula: ‘Ovde, ovde’! Povukao sam kočnicu, pogledao okolo, ali nisam video nikakve kuće, samo groblje. Pitao sam je: ‘Gde’? Onda je podigla ruku i pokazala preko puta na moju levo stranu i rekla: ‘Tamo’! I tada se desilo. Pogledao sam nalevo, malo se okrenuvši. I kada sam se vratio u prethodni položaj, nje više nije bilo – nestala je! A vrata na automobilu nisu se otvarala. Neka me dragi Bog uzme, ali vrata se nisu otvarala! Bil Geist je proveravao podatke i ustanovio da je vozač pokupio avetinjsku stoperku negde tri bloka severnije od sale Viloubruk u kojoj su baš te večeri svirali valcer i fokstrot iz tridesetih godina, a program je bio namenjen usamljenim osobama.
U maju 1978. godine, jedan mladi bračni par doživeo je na Arčer Aveniji neprijatan susret sa sablasnom utvarom mlade devojke, čiji je opis u potpunosti odgovarao ‘Vaskrsloj Meri’. Kada je ugledala devojku kako istrčava na put, žena je povikala svome mužu: ‘Šon, pazi na ženu’!, ali je uprkos kočenju bilo kasno. Bilo je jasno da je udarac da je udarac neizbežan i oboje su napregnuto očekivali da ga čuju. Ali, Šon i njegova žena su na svoje iznanađenje gledali kako automobil jednostavno prolazi kroz obris žene i kako njena slika brzo iščezava. Ostala je samo mala izmaglica sa strane na putu pre nego što je i ona nestala!
Događaj koji i danas intrigira mnoge stanovnike Čikaga i privlači turiste da se i sami uvere u tragove koje je ostavio duh ili neka nepoznata sila koja se poigrala sa jakim metalnim šipkama na kapiji groblja, dogodio se u večernjim časovima 10. augusta 1976. godine. Policijsko odeljenje u mestu Džastis primilo je telefonski poziv od čoveka koji je tvrdio da je, prolazeći pored Groblja Uskrsnuća, video devojku koja je očigledno bila zaključana u njemu. Bilo je oko 10 i 30 kada je narednik Pet Homa stigao i pretražio groblje ali nije našao nikoga. Šarajući okolo baterijskom lampom po kapiji, ustanovio je da su dve rešetke iskrivljene. Kada je pogledao izbliza, video je da su otisci nečijih prstiju prosto utisnuti u metal! Na zelenoj patini bronze primetio je tragove sprženosti koji su izgledali kao delovi kože. Stručnjaci za metale, posebno eksperti za bakar i bronzu, ni posle brojnih analiza nisu mogli da objasne koja sila je iskrivila rešetke. Nakon godinu dana, zbog sve većeg broja radoznalaca, uprava je taj deo kapije odrezala i odnela sa groblja. Priču da ju je iskrivio duh ‘Vaskrsle Meri’, neuverljivo su pokušavali da demantuju tvrdnjom da je na ogradu naletelo jedno teretno vozilo dok je nešto tamo rađeno, a da su otisci prstiju nastali pošto je pokušano da se šipke isprave zagrevanjem i kada ih je jedan radnik onako usijane uhvatio azbestnim rukavicama! Kasnije, ograda je ponovo vraćena sa još uvek iskrivljenim šipkama.