Zanimljivo je da Jurgensen ipak nije prvi otkrio fenomen snimljenih glasova neutvrđenog porekla. Dok je on izvodio opite u Švedskoj, slična istraživanja već su dve godine bila u toku u Americi. Parapsiholog Rejmond Bejlis spremao se da objavi rezultate svoje saradnje s Atilom fon Salajem, medijumom koji je slučajno otkrio isti efekat 1956. godine.
Bejlisu je sinulo da bi mogli da rade zajedno kada mu je Atila fon Salaj ispričao da ponekad čuje ‘samostalne glasove’ – glasovi koji dopiru iz vedra neba. To je prvi put doživeo 1938. Tada mu se ‘javio’ glas njegovog pokojnog sina, tačnije pozvao ga je po imenu. Uzbuđeni parapsiholog predložio je Fon Salaju da udruže snage. Nadao se da će uspeti da načini magnetofonske snimke ‘psihičkih glasova’. Tako je načinio prvi važan korak ka otkrivanju efekta snimljenih fantomskih glasova.
Trogodišnji ciklus istraživanja Bejlis je otpočeo zakupivši jedan studio u Holivudu, u kojem je sagradio malo drveno sklonište ili kabinet, nalik na plakar. Unutra je postavio mikrofon, a odande je provodnik vodio do zvučnika i magnetofona izvan skloništa. Eksperimentatori su mogli čuti svaki zvuk ili glas u kabinetu sedeći bilo gde u studiju. Svi opiti snimani su na magnetofonsku traku. U prvim testovima Fon Salaj je sedeo u skloništu i već posle nekoliko trenutaka Bejlis je mogao čuti kako iz zvučnika dopire šapat. Da bi se uverio da te glasove ne proizvodi njegov saradnik, Bejlis je probao to isto, samo sa Fon Salajem napolju. I verovali ili ne, glasovi i šapat stizali su iz zvučnika čak i kada je drveno sklonište bilo sasvim prazno.
Ovim postupkom njih dvojica snimila su nekoliko traka. Ali prošlo je više sedmica dok su otkrili da se glasovi ponekad javljaju na traci mada se nisu čuli iz zvučnika! Ovo prelomno otkriće napravili su u decembru 1956. godine. Prema Bejlisovom članku koji je objavio ‘Journal od the American Society for Psychical Research’ – Žurnal Američkog društva za psihička istraživanja , to je izgledalo ovako.
Fon Salaj je sedeo u kabinetu oko četvrt sata. Izašao je odande uveren da se ništa nije dogodilo. Ali, kad su pustili snimak od kojeg nisu ništa očekivali, zapanjili su se jer su čuli izuzetno jasan glas koji kaže: ‘Ovde Dži’. Koji Dži i zašto se predstavio ostalo je nedokučiva tajna. Poenta je, međutim, bila u tome što je Bejlis sve vreme sedeo napolju, pored zvučnika s jakim pojačivačem i nije čuo apsolutno ni slovca!
On je odmah prekontrolisao sistem snimanja. Sve je bilo u redu. Zatim su izveli još neke opite. Obojica su stajala na nekoliko koraka od zatvorenih vrata kabineta, tako da mogu dobro da vide jedan drugoga. Fon Salaj je zviždukao u kratkim razmacima. Bejlis je osluškivao čuje li se što u zvučniku i odjednom je shvatio da kao odgovor dobija tihe zvižduke. Onda je Fon Salaj određivao kad će zviznuti i svaki put zvučnik je reagovao sopstvenim zviždukom. To se ponovilo šest-sedam puta, a na kraju niza razlegao se dvostruki zvižduk.
Ovaj eksperiment neodoljivo podseća na nekadašnji Spilbergov hit ‘Bliski susreti treće vrste’, u kojem se veza između nadmoćne kosmičke inteligencije i ljudi ostvaruje putem jednostavne sekvence tonova. Da li je ovo bio kontakt sa nečim jošp čudnijim, nečim što nadilazi granice iskustva vezanog za naš fizički svet? I ako jeste, ko je, šta je i u kom cilju pokušao da ostvari vezu? Na ova pitanje još nema valjanog odgovora. Ako nije doprineo razrešenju tajne, Bejlisov eksperiment ubedljivo je pokazao da Fon Salaj nije samo sposoban da proizvede ili dozove ‘samostalne glasove’ već i da nekako postigne da se oni direktno utisnu na magnetofonsku traku.
Parapsiholog je posle ovoga zauzeo još rigorozniju kontrolu uslova u kojima su se odvijali eksperimenti. Naumio je da pruži nepobitan dokaz o postojanju ‘Fon Salajevih glasova’. Za prvi test iz ove serije nabavio je veliku drvenu kutiju i smestio u nju mikrofon. Magnetofon je bio udaljen nekoliko metara. Eksperimentatori su ga uključili i u pravilnim razmacima zaustavljali i premotavali traku da provere da li je nešto snimljeno. Tri različita glasa čula su se na snimku. Ali bili su toliko izobličeni da se govor nije mogao dešifrovati.