‘Kažeš da žudiš za Gralom. Ti ludi čoveče, žalostan sam da to čujem. Jer nijedan čovek ne može nikada dobiti Grala ukoliko nije poznat na nebu i po imenu pozvan do Grala. Ovo ti moram reći o Gralu, jer ja znam da je tako, i sam sam to video. Hrabar domaćin živi tamo i reći ću kako se održavaju. Žive od Kamena najčistije vrste. Ako ga ne znaš, reći ću ti njegovo ime. Zove se LapsitExillis… Snagom tog kamena, Feniks gori do pepela, ali mu pepeo ponovo daje život. Zato se Feniks linja i menja svoje perje, koje je posle svetlo i sjajno i divno kao i pre… Takvu snagu Kamen daje čoveku da mu telo i krv odmah ponovo postanu mladi. Kamen se takođe naziva i Gral. Čuje sada kako oni koji su pozvani Gralu postaju poznati. Na Kamenu, oko ivice pojavljuju se ispisana slova, dajući ime i poreklo svakog pojedinačno, devojke ili mladića koji treba da krenu na svoj blagosloveni put. Niko ne treba da izbriše natpis, jer jednom kada pročita ime, ono nestaje pred njegovim očima’ – Ovako je govorio pustinjak Treverezent, Persivalu

Da li je iko otkrio veliku tajnu Svetog Grala? Etimološko poreklo naziva Gral, ili tačnije Graal, ne može se pouzdano utvrditi jer se takva, ili slična reč, ne pojavljuje ni u jednom od evropskih jezika. Osim toga, samo reč Gral je pisana na nekoliko različitih načina što samo komplikuje istraživanje njenog porekla. Valja pomenuti i to da se Gral ne pominje uvek kao Sveti Gral – Sain Graal, već se dodatak – sveti – pojavljuje prilično neujednačeno. Jedan od oblika pisanja je i San Graal što upućuje na još jedno moguće tumačenje.
Naime, ako dve spojene reči, koje bi glasile SANGRAAL, razdvojimo posle četvrtog a ne trećeg slova, dobićemo naziv SANG RAAL koji bi u srednjevekovnoj Španiji i južnoj Francuskoj bio nedvosmisleno tumačen kao KRALJEVSKA KRV, što može da označi i porodicu kraljevskog porekla. Isus Hristos se često pominje kao izdanak kraljevske loze Davidove tako da se čudnovati naziv možda odnosi na njegovu porodicu ili potomke. Ako je to tačno, jasno je zbog čega Crkva nije prihvatila, ali se nije ni suprotstavljala širenju legendi o Gralu.
Sveti Gral je prilično nejasan i zbunjujući koncept, tajanstven i neuobičajen, a očigledno je da ga nisu shvatili ni autori arturijanskih romansi, jer ni jedan od njih nije jasno rekao šta je to Sveti Gral. Doduše, možda je neko od njih tačno znao o čemu pripoveda, ali to svoje znanje nije podelio sa nikim. Gral je ponegde opisivan kao kamen, ponekad kao skrovište relikvija, a najčešće kao pehar iz kojeg je pio Isus Hristos na Tajnoj večeri i u koji je kasnije skupljena njegova krv dok je visio raspet na krstu. Taj pehar i koplje kojim je proboden Isus, doneo je u Britaniju Josif iz Arimateje, bar tako kažu stare priče. U arturijanskim romansama, Sveti Gral je poveren na čuvanje potomcima Josifovim koji žive u tajanstvenom zamku.
Veliki broj istraživača se bavio legendarnim Gralom, poreklom i značenjem same legende, dajući različita tumačenja. Po jednima je priča zasnovana na stvarnom dolasku Josifa ili njegovih sledbenika u Britaniju, po drugima je legenda nastala prilagođavanjem nekih motiva iz drevnih mitova Kelta, dok treći smatraju da priče o Gralu skrivaju tajno, okultno nasleđe ili skriveno znanje koje je prenošeno kroz vekove posredstvom tajnog društva osnovanog u davno zaboravljeno doba.
Od ove tri, nepomirljivo različite teorije, prva izgleda najprivlačnije, ali ujedno skoro bez ikakvih mogućnosti da bude potvrđena, dok ima previše dokaza na osnovu kojih se može odbaciti. Treću teoriju su odbacili svi osim onih koji svoju veru u okultno ne opterećuju tako nepotrebnim pojedinostima kao što su dokazi. Legenda o Gralu je najverovatnije inspirisana nepovezanim paganskim mitovima o magičnij posudi života i regeneracije. Različiti autori su od tih motiva postepeno načinili priču i Gralu, uplićući i nešto od hrišćanske mitologije.
Najstarija poznata priča o Gralu je Conte du Graal koju je načinio Kretjen de Troa oko 1180. godine i koja je ostala nedovršena. Kretjen tvrdi da je priča zasnovana na podacima koje je našao u knjizi koju je dobio od Filipa Flandrijskog, ali ta tvrdnja se ne može ni dokazati niti opovrgnuti. Valja znati da književna dela u to vreme nisu smatrana delima mašte pisaca, već su prihvatana kao istinita, a velika važnost je poklanjana drevnim izvorima, izmišljenim ili stvrnim, koji su smatrani dokazima istinitosti ma koliko da je provera bila nemoguća. Kretjen de Troa, kao uostalom i mnogi posle njega, nije se ustezao da izmisli izvore, u nedostatku pravih ili u slučaju da one prave ne sme da pomene.
Primera radi, u to doba ne bi bilo razumno pisati priče i pominjati da su to zbivanja o kojima govori paganska legenda, jer bi se na taj način izazvao gnev Crkve. Sa druge strane, priča koja se ne oslanja na neku davnu knjigu ne bi bila smatrana dostojnom čitanja.