U starom Rimu epilepsiju su smatrali prstom božjim, pa su čak i zasedanja Senata odlagali u vreme kada bi neko dobio epileptičan napad
Vlasi za epileptičare žrtvuju psa ili lastavicu čijom se krvlju bolesnik poji, a daju mu se i pečena jaja od grlice ili obareno srce crne kokoške i šumskog ježa
Ono zašta se vlaška magija tredicionalno već više vekova smatra posebno moćnom je medicini i danas zagonetna bolest, epilepsija. Ne samo zbog toga što se tvrdi da su neke vračare zaista u mogućnosti da oteraju ovu bolest, koja i uzrokom i simptomima počiva na stabilnosti nerava, već i zbog toga što se misli da i same Vlajne koje padaju u trans ili granična stanja apatije i euforije iz kojih najbolje predviđaju, preživljaju epileptične trenutke.
Po kazivanju Radmile Novaković za koju njeni pacijenti tvrde da se može izboriti sa ovom bolešću, epilepsija dolazi od samog Boga. Pri tom se ona ne izjašnjava da li je smatra zlim ili dobrim darom, ali tvrdi da se takvim napadima može ovladati. I da se zapamćenim iskustvom u kasnijem normalnom stanju učiniti i mnogo dobrog drugima. A ovo shvatanje ni za dlaku ne odudara od onog sačuvanog iz spisa najpoznatijih starogrčkih lekara. I drevni antički učitelji su epilepsiju podvodili pod psihijatrijski termin „sveta bolest“ od koje su bolovali neki poznati mudraci i proroci. U starom Rimu smatrali su je prstom božjim, pa su čak i zasedanja Senata odlagali u vreme kada bi neko dobio epileptičan napad. Koliko su takva uverenja prihvaćena u svetu vidi se i po prvobitnom prevodu grčke reči epilepsija kao „nastup“. Tek kasnije ona se sve češće vezuje za nešto materijalno, pad, pa otuda i narodni naziv „padavica“.
Prvi koji je pokušao da demistifikuje uzrok grčeva ovih bolesnika bio je Hipokrat (460-377. godine p.n.e) On je u svom delu „O svetoj bolesti“ negirao stav da je epilepsija izazvana višim silama tvrdeći da je njen izvor u ljudskom mozgu.
Etnolog Gordana Živković, koja decenijama proučava tradiciju Vlaha pozabavila se predanjima o lečenju epilepsije u istočnoj Srbiji. U svom eseju na ovu temu, kaže da padavičari početak napada prepoznaju osećajem da im neko ili nešto duva u glavu. Muče ih razne halucinacije i priviđenja i tada uz strahoviti vrisak padaju na mestu gde su se našli. Ubrzo nakon pada počinju da škrguću zubima, grče se, a na ustima im se pojavljuje bela pena. Napad traje samo nekoliko minuta, ali nakon njega bolesnik je strašno iscrpljen. Kao da je danima bio prikovan za postelju.
