‘- Kako znam za sebe uvek se teško živelo, ali pre je bilo lakše živeti. Nije se Bog zna šta imalo, ali je srce bilo zadovoljno sa onim što imaš. Srce je bilo puno ljubavi iz koje se rađalo poštivanje ljudi.
Otac je bio otac, majka – majka, a dete – dete. A danas? Ne treba previše govoriti sve se zna.
Sve više sveta se umiva svojim vlastitim suzama, jer sreća je za neke samo pojam ili bajka. Ako mene pitaš sine, ja dugo, dugo nisam osetio mrvu neke radosti i spokoja. Dugo se nisam, sine, nasmejao od srca. Znaš ono ‘iz duše’. Ma, svakako sam je zvao, ali nisam znao da je trebam zvati samo ‘živote moj’. Ali sada znam…
A pitaš me za decu? Dobri su mi, neka su živi i zdravi! Svi imaju svoju decu i svoje živote. Dođu mi i obiđu me koliko mogu, pruže koliko mogu. Sedim ovde kraj prozora i gledam satima negde, a da me pitaš gde ne znam ni sam! Ali gledam i čekam i kada ugledam mila lica moje dece kao da me sunce obasja. Mada, retko me obasja. Kažu mi da imaju i previše svojih obaveza i stalno su u nekoj žurbi.
Zapamti, sine moj, Bog daje a ljudi koriste. Ipak, nešto dobro nam je dao i ostavio a to je da smo svi deca i da ćemo biti i roditelji. Da smo danas mladi – sutra stari. Da smo danas jaki – sutra slabi. Da smo danas zdravi, a sutra ko zna? I da, ako ima pravde, eto baš tu se nalazi! I ja sam nekada bio mlad i jak. I ja sam bio i sretan i poletan. I mene su majka i otac čekali kao što čekam i ja sada. Zato, ne zaboravi, sine, sve se vraća!