Početkom novembra 1966. troje stanovnika Point Plezenta, u Virdžiniji, u SAD, prijavilo je kako su na dva kilometra ispred grada, nad šumom, videli čoveka sa krilima koji polako leti nad vrhovima stabala. Niko im nije poverovao, uz konstataciju da mora da su videli nešto većeg orla kako lebdi, vrebajući plen.
Iskaz troje očevidaca, stoga, nije dobio nikakav publicitet. Ujutro, 12.novembra, deset dana nakon događaja u Point Plezantu, šestorica radnika koji su radili na mesnom groblju u Klajdeninu, videli su ‘krilatog čoveka koji leti’. Tvrdili su da je nad njima preleteo na visini većoj od 10 metara, što je omogućilo da procene da je bio dug oko dva metra.
Po njima, ‘leteo je, a da krilima nije mahao, kao to obično rade ptice’. Dodali su da je tri puta obleteo oko njih, da bi zatim zamakao za brežuljak. Tvrdnja šestorice radnika da je čovek ptica imao ‘krila čvrsta kao ona avionska’ i da mu je ‘pogled crvenih očiju bio zverski’ propraćena je opaskom da mora da su oni dobro potegli flašu viskija.
Ništa bolje nisu prošli ni bračni parovi Skarberi i Malet koji su izjavili da su videli letećeg čoveka dva dana uzastopno, i to 14. i 15. novembra 1966. nedaleko od mesta gde su ga videla i ona šestorica radnika.
Skarberijevi i Maletovi opisali su ga na isti način kao i radnici, s tim da su izjavili da njegovu boju ne mogu da odrede, jer kao da ju je menjao. Kada su ga ugledali, ‘stajao je na grobljanskom zidu, bio je visok oko dva metra, a krila su mu bila sklopljana na leđima. Spazio nas je kada i mi njega i nekoliko trenutaka nas je fiksirao vatreno crvenim očima’, izjavila su oba bračna para.
Ne kriju da su se uplašili i da su ‘glavom bez obzira potrčali prema automobilu kojim su stigli do groblja’. U trenutku kada su ‘uleteli u auto’ i kada je Džon Skarberi pokrenuo motor, čovek ptica je raširio krila i vertikalno je uzleteo, a da krilima nije nijednom zamahnuo. Iskazi dva bračna para ostali su u uskom krugu njihovih prijatelja.
Marsela Barnet, jedna od prijateljica Maletovih, htela je da proveri njihov iskaz, i 16.novembra je u pratnji bračnog para Vemsli otišla u obilazak oko groblja. Ona priča: -‘Tačno na onom mestu na grobljanskom zidu koji su mi opisali prijatelji, i mi smo ugledali ono neverovatno stvorenje. Stajalo je uspravno. Krila mu nismo videli, ali gledalo nas je ukočenim, zlim pogledom, očima kao krv crvenim, koje kao da su isijavale crvenu svetlost. Zbog toga i nismo izašli iz automobila, što je možda bila naša sreća. Jer ‘ono’ je munjevito, kao raširilo krila, i odjednom mu noge više nisu bile na zidu. Dala sam pun gas i okrenula automobil. Počeli smo da bežimo. Vozila sam oko 150 kilometara na sat, pa ipak to biće nas je brzo sustizalo. Letelo je tik nad automobilom ispuštajući nekakve oštre krikove. Osetili smo utom i nekakav udarac o krov automobila, a onda se to krilato biće, koje uopšte nije mahalo krilima, velikom brzinom, leteći na samo dva metra nad zemljom, izgubilo iza brežuljaka. Kada sam stigla do kuće, na krovu automobila uočila sam dva paralelna udubljenja duga oko 30 i široka 10 centimetara.
