Pričali su mi potom o tome što se kod nas ovde dešava i šta će se dešavati. Kazivali su mi o ratovima koji se vode, o stradanjima, ali mi rekoše da je to sve sa svrhom, da su i sami ti ratovi naša htenja, naše namere… Niko ne gubi i niko ne dobija rat, već je to čišćenje. Jedni odlaze ovamo, drugi onamo; jedni će se ponovo vratiti, a drugi se ne vraćaju jer je isteklo njihovo zemaljsko vreme.
Tada ih upitah za pakao i htedoh da znam gde se nalazi, na kojoj strani. Razumevši moje neznanje, objasniše mi da je ovaj nebesni svet u stvari i raj i pakao, samo za jedne je ovo a za druge ono. Svako ga vidi na svoj način, ponoviše mi…
Ratovi se vode iz straha, iz osećanja ugrođenosti… Ali, i strah i ugroženost su opsena, varka, obmana… Jedan narod, recimo, uobrazi da je ugrožen od drugog ili drugih naroda i krene u rat da bi zaštitio, spasao sebe. Vaistinu, taj narod nije istinski ugrožen spolja, već samo tako misli. Ako je odnekud ugrožen, onda je ponajviše ugrožen iznutra. Nijedan narod nije ugrožen spolja, svaki je narod ugrožen iznutra, iz sebe samog. Tako biva i sa pojedincima. Niko nikoga ne napada; svako je u zavadi, u sokobu sa samim sobom. Svako vodi rat sa svojim vlastitim negativom… Evo, tvoj narod je u ratu sa vlastitim negativom, sa senkom svojom… Niti je tvoj narod ugrožen od onog drugog naroda, niti je onaj drugi narod ugrožen od tvog naroda, već su oba ta naroda u sukobu, u ratu sa samim sobom…
Kad bi ta dva naroda, u stvari kad bi pojedinci tih dvaju naroda, promenili svoja mišljenja i osećanja, svoje reči i dela, tada bi se i sami ti narodi u suštini svojoj promenili. Jer, narodi su bez suštih pojedinaca pričina. Ako nema pojedinaca i ličnosti, onda nema ni naroda. Narod je samo skup, po nečemu srodnih, pojedninačnih energija, kao što je i čovečanstvo, opet, nekakav skup energija mnoštva različitih naroda i pojedinaca, i tako do besvesti…
Otuda mi u nebesnom svetu ne možemo da razumemo veličanje naroda, nacije vlastite, budući da je to izvor mnogih zala u zemaljskom svetu. Bitan je pojedinac sušti, a narod je tek zajednica po nečemu srodnih suštih. Možda je i ta srodnost varljiva, budući da je stodnost po telesnom, po krvi, a ne srodnost po duhu. Stoga smatramo da je osećanje ugroženosti veoma opasno, i za pojedince, i za narode. Osećanje ugroženosti je, bez sumnje, negativno osećanje, negativna energija, koja se godinama, iz pokoljenja u pokoljenje, isprva razvija na podnebesnoj ravni, da bi se potom javila i u zemaljskom svetu. Od osećanja ugroženosti, rekoše mi, najviše boluju takozvani ratnički narodi. U stvari, ratnički duh jednog naroda u srazmeri je sa osećanjem ugroženosti, odnosno, to je posledica kolekivnog negativnog osećanja.
