Prvi je tu ideju izrazio kandidat tehničkih nauka, dobitnik nagrade akademija nauka Ukrajine za kibernetiku, Anatolij Taranuha. U jednom intervjuu on je rekao: ‘Mi se spremamo da eksperimente zasnujemo na reanimaciji (oživljavanju), da proverimo u kojem trenutku i kakve vizije doživljava čovek. I, ako se to dokaže, da on vidi i čuje reanimatologa tokom celog perioda reanimacije, onda se otkriva mogućnost da se sa postradalima stupi u psihoterapijski kontakt i postigne saradnja sa njim u ostvarenju reanimacije. Analizirajući iskaze bolesnika o njihovom preživljavanju, može se ustanoviti koliko dugo još čuju nakon što srce prestane da kuca’.
Na pitanje novinara da li postoji duša, Anatolij Taranuha je odgovorio: ‘Ako pod dušom podrazumevamo materijalnu strukturu, sposobnu da posle smrti sačuva saznanje, sposobnost da vidi i čuje, onda se može reći da hipoteza o postojanju duše ima puno pravo na naučno ispitivanje’.
Ovu ideju prihvatili su i ruski istraživači, i to sa etičkog aspekta. Jer, zamislite samo ovo: da u operacionoj sali rade dva tima – hirurzi i istraživači. Cljevi su im u potpunoj suprotnosti. Naučnicima je potrebno da se srce zaustavi, bar na nekoliko minuta, kako bi duša ‘izletela’ i njima bilo omogućeno da s njom ‘porazgovaraju’. Hirurzi pak čine sve da se srce ne zaustavi. Ako se to ipak dogodi, onda kao pomahnitali rade da bi ‘dušu’ vratili nazad. Na raspolaganju imaju samo šest minuta da ponovo stave srce u pogon. Posle toga mozak umire i svaki dalji eksperimenti ne vode nikuda. U takvom slučaju nije teško pasti u iskušenje i dozvoliti srcu da zamre – za ljubav interesa nauke. Da se to ne bi događalo, od samog početka je dogovoreno da u ispitivačku grupu hirurzi ne mogu da uđu. Neki hirurzi čak i ne dozvoljavaju pristup naučnicima dok traje operacija.
Očigledno je da život naučnika i nije baš presladak. Srce se retko zaustavlja, čak i za vreme najtežih operacija. A kad se to desi, hirurzi čine sve da se kontakt sa leptotalasnom supstancom ne uspostavi. Dr Taranuha još kaže: ‘Već sam napomenuo da, kada čovek ‘ispari’ sa operacionog stola i gleda odozgo svoje telo – doživljava emocionalni šok. On počinje da se trza od užasa, nastoji da uhvati lekara za ruke i da viče – ali ne može. najstrašnije mu je ipak što ničim ne može da skrene na sebe pažnju. A zatim odlazi na daleko ‘putovanje’, postepeno se smiruje, i već se protivi pokušaju da ga vrate u telo. Njemu je lepo, jako lepo. I uopšte neće više da pomaže lekaru. A naučnici se, u stvari, i bore da postignu takvu pomoć’.