Prošle su dve godine. U sebi sam se kleo da neću ni pomisliti na zlato u Sklopu, ali nečastivi mi nije davao mira. Jednog dana opet krenem. Velim – da uzmem makar malo. Istim procepom sišao sam u istu prostoriju.
Natrpao sam punu zobnicu, dvadesetak kila sigurno. Onda opet disanje i sjaj. Isti svetac u bleštećem krugu. Isto me gleda, seče očima, pa odjednom sevnu vatra pravo u lice. Bol je bio strašan. Ispustio sam zobnicu i opet imao toliko razuma da izađem iz procepa. Kući sam došao crvenog lica i sprljene brade. Žena Kata me je korila, grdila, ali ja nisam ustajao iz postelje. Nekoliko dana potom obnevideo sam skroz. Uzalud lekari. Ostao sam doživotno slep i nakazan što htedoh tuđe i sveto…
To je zlato namenjeno za onaj dan kada srpski narod doživi veliku bedu i nesreću… Ono će se tada samo od sebe pokazati i spasti narod. Samo tada, a drugačije nikada! – sa suznim očima, slepim i tužnim, završio je ispovest Gvozden Vasiljević iz Belotića.
Drugo svedočanstvo dolazi iz duše jedne starice sa Orovice. Kao devojka bila je veoma siromašna. Da se uda, nije bilo prilike. Čuvala je ovce u planini. Onda je usnila anđela koji joj govori da u narednu nedelju zorom ode u Sklop i prati gde će se na vodi prvi put sunce okupati kad izađe.
To je i učinila. Kad je prvi zrak pao na vodu, ona je zagazila do pojasa. Pipajući rukama na dnu rečice u pesku je našla zlatan pehar. Na peharu je bio neki natpis koji nije umela pročitati. Njen otac prodao fa je nekim trgovcima u Zvorniku i dobio veliki novac. Devojka se udala i srećno proživela život. Umrla je o osamdesetoj godini, 1991. godine.
Treće Oko