Strah – osećanje koje nas prati od našeg postanka i osećanje koje se najmanje želi, ali koje je u osnovi našeg opstanka. Obliva vas hladan znoj, noge vam klecaju, a srce vam tako snažno lupa kao da hoće da iskoči…. Šta se to događa sa vama i vašim telom?

U prošlosti, naši preci bojali su se svega: snega, leda, groma, meteora zemljotresa, oluja, tornada, duge, pomračenja, suse, požara i još ko zna čega sve – mnogo više nego što se mi danas bojimo. Ćudi klime i drugih prirodnih fenomena za njih su bili pre svega božja predskazanja.
Danas, u mnogim tehnološki razvijenim zemljama, nauka je objasnila ćudi prirode. Ali, novi strahovi odmah proteruju stare: atomska opasnost (Černobil, Fukuoka), genetski modifikovane namirnice, zagadena industrijska hrana (lude krave, belgijski pilići, svinjska gripa…), sve do novih dostignuća i novih strahova.
Pred nekom opasnošću niko ne oseća isti strah i ne reaguje na isti način. Seosko dete retko će se bojati krave i konja, dok se gradsko dete ne boji da ude u tramvaj. Bilo o čemu da se radi, za specijaliste koji proučavaju ponašanje, postoje četiri načina reagovanja: pobeći, braniti se, ostati nepokretan ili se vinuti u opasnost.
Vrlo je teško definisati strah u samo jednoj rečenici. Može se reći da je to pritiskajući osećaj neposredne pretnje, koji ne može da se kontroliše voljom i razumom. Sa medicinske tačke gledišta strah je skoro uvek praćen vegetativnim simptomoma kao što su bledilo, znojenje, drhtavica ili lupanje srca. Za preterano velike oblike straha se može smatrati da strah predstavlja pravo oboljenje koje zahteva poseban medicinski tretman.
Poput ljutnje, radosti, tuge, i strah je ljudska emocija. Ponekad blage, ponekad snažne, emocije nastaju kada je mozak zatečen i iznenađen. Mozak prima i analizira informacije koje dolaze od naših čula (oči, uši, nos), pažljivo promatra logički nastavak onoga što nam se dogada. I reaguje. Tako smo, ponekad, iznenada sretni, zadovoljni, uplašeni, besni…
Za specijaliste, emocija je psihološka i fiziološka reakcija (rad hormona ili nervnog sistema…), koja nastaje pred iznenadnom i nepredviđenom situacijom. Ta reakcija predstavlja adaptaciju na promenu naše okoline i javlja se prilikom pojave opasnosti, pretnje ili rizika. Ta emocija, zapravo, priprema organizam da efikasno reaguje kako bi obezbedila njegovo preživljavanje. No, da li na pojavu opasnosti, kada ih strah obuzme, ljudi i životinje reaguju na isti način? Jedno je neosporno – strah je univerzalan. Sve životinje, bilo da su beskičmenjaci (crvi, ljuskari, insekti…) ili kičmenjaci (ribe, reptili, ptice, sisari…) poznaju strah. Strah da će biti pojedene, ugušene, da će pasti, da će se udaviti… Ukratko, strah pred opasnostima! Pravi alarmni sistem, strah omogućava živim bicima da izbegnu smrt prilikom pojave opasnosti. Kod insekata, on je refleks preživljavanja. Naravno, i kod čoveka se uočava taj refleks – drhtanje, jeza, trzaj…, ali je prisutna i emocionalna komponenta. Buduci da mozak čoveka može da objasni ono što vidi, strah se rađa kao manifestacija mašte i predviđanja onoga što se može dogoditi. Čovek istražuje svoj lični doživljaj da bi hranio svoje strahove. Neki čovek, suočen s opasnosti, reagovat će drugačije u zavisnosti od konteksta. Pred ajkulom plivač oseća kako mu se krv ledi u venama, ali s druge strane, gledajući je u akvarijumu, ajkula postaje lepo morsko stvorenje koje ne izaziva nikakvo uzbuđenje.

Strah je jedan zdrav osećaj koji nas održava u životu. Strah nas osposobljava da brinemo o svojim bližnjima i budemo pažljivi prema njima. Isto kao što i bol ima funkciju alarma u organizmu, tako i strah ima veliki značaj. Kad bismo se približili vatri bez straha i bez bola, pod nekim okolnostima bi posledice bile opekotine opasne po život. Prema tome, postoje posve zdravi aspekti straha. Ovde se radi o takozvanom realnom strahu – na osnovu neke spoljašnje opasnosti čovek se na telesnom, čuvstvenom i misaonom nivou prebacuje u alarmno stanje. Svako isto tako zna, kako se doživljavanje straha može obraditi ili preraditi, na primer ako se situaciji koja nas plaši da drugo značenje: Onda se noćni šumovi u kući ne pripisuju provalnicima, već mački koja hoda. Važno je posedovati određenu dozu realnog straha. Dovoljno, da se ne uđe nespreman u rizičnu situaciju, ali ne plašiti se ni previše, kako bi čovek bio nesposoban da deluje – ukočen od straha. Kao što vidimo: Previše, isto kao i premalo straha, se smatra za bolest. U prvom slučaju ćete biti upućeni na pomoć i Vaš životni kvalitet je ograničen. U drugom slučaju je moguće da budete socijalno integrisani i uspešni. Iako se obe varijante kvalifikuju kao bolest, preteranom strahu se pridaje veći značaj.
Strah nije uvek isti. Zbog toga se sa medicinskog gledišta razlikuju tri velike grupe straha kao psihičke smetnje. Da bi bilo jasno da se radi o vidovima straha koji čine čoveka bolesnim, dodajemo izraz „kaopsihička smetnja“.

■ Strah kao psihička smetnja (uopšteni strah, promenljiv strah)
■ Panika kao psihička smetnja (ili napadi panike) sa ili bez straha od prostora (agorafobije)
■ Fobija kao psihička smetnja (u odnosu na predmete i situacije)

Kod svih tih strahova se prelaz iz normalnog u bolestan odvija kontinualno. Pitanje je razmere straha, da li na primer jedna uopšteno plašljiva osoba dođe u ulogu pacijenta ili ne. Ima puno ljudi koji sistematski izbegavaju da putuju avionom, a da im nije potrebna psihološka pomoć ili nisu primorani na nju. U kojoj fazi strah da se govori pred drugim ljudima postaje toliko sputavajući, da bi imalo smisla potražiti profesionalnu pomoć, često je teško reći. Isto tako je teško reći, kada se strah od paukova pretvara u zaista bolestan strah.
O uopštenom strahu se može govoriti kad se simptomi straha pojavljuju danima, najmanje tokom nekoliko nedelja. U najvažnije simptome, na osnovu kojih Vaš lekar postavlja dijagnozu, spadaju: Strahovi (osećaj napetosti, nervoza, problemi sa koncentracijom) motorična napetost (na primer, drhtavica, prenapregnutost mišića, uznemirenost) vegetativna preosetljivost (na primer znojenje i vrtoglavica).
Verovatnoća da u svom životu patimo od oboljenja straha iznosi 10 do 15 %. U SAD se polazi čak od toga, da svaki četvrti nekad u svom životu prepati oboljenje straha. U ukupnom broju se najčešće sreću pacijenti sa uopštenim strahom kao psihičkom smetnjom i strahom od prostora. Sve u svemu panika kao psihička smetnja nastupa ređe. Ako je neki bliži rođak oboleo, onda je rizik oboljenja kod ostalih članova porodice sa 15 do 20 % iznad rizika ostalog stanovništva. Kod jednojajčanih blizanaca verovatnoća se povećava čak na 30%. Ovo zapažanje dokazuje naslednu komponentu oboljenja. U Nemačkoj, Austriji i Švajcarskoj ima preko preko 2,5 miliona ljudi koji pate od bolesnog straha.
Ako se već moramo da plašimo, onda naravno želimo da imamo i mogućnost da izađemo na kraj sa strahom, ili bolje rečeno – da se odbranimo od njega. Pri tom ima mnogo mogućnosti koje nam pomažu da živimo u ravnoteži između posedovanja straha i bezobzirnosti lišene svakog osećaja i preterane opreznosti. Letenje avionom ili vožnja vozom će nam biti neverovatno olakšana ako budemo potisnuli mogućnost pada ili iskakanja iz koloseka. Svakom od nas su ovi primeri poznati. Kod straha kao psihičke smetnje ovi odbrambeni mehanizmi nisu više dovoljni, što na kraju dovodi do oboljenja.