No, priča postaje još čudnija. Prema jednom izvoru, koji je Simonsu pričao samo pod uslovom potpune anonimnosti, godine 1974. jedan američki tim za specijalne operacije bio je angažovan na snimanju ruskog radarskog sistema koji je pratio letove iz Turske u tadašnji SSSR. Vraćajući se preko Ararata, kako bi izbegli da budu otkriveni, taj tim je zahvatila oluja, pa su potražili zaklon u jednoj pukotini u glečeru. Bukvalno su upali u jednu ogromnu strukturu za koju su isprva pomislili da je staro vizantijsko svetilište – ali su shvatili da je nadmorska visina bila previsoka za tako nešto, pa su jednodušno zaključili da se radi o – biblijskom Kovčegu. Njihov izveštaj, kodiran kao ‘Crno Koplje’, stigao je i do predsednika SAD, jer je Simonsu prijatelj predsednikovog savetnika rekao da je taj savetnik video još uvek skriveni izveštaj u Ovalnom kabinetu, a koji je uključivao i specifično spominjanje onoga za šta je dotični operativni tim verovao da je očuvani, u ledu zarobljeni deo pravog Nojevog kovčega.
Obelodanjena je još jedna slična priča, puna detalja. Između decembra 1959. i aprila 1960. godine, jedan pilot je napravio pedesetak letova iz jedne tajne turske baze u Sovjetski Savez, kako bi odvratio pažnju Sovjeta od istovremenih američkih letova. Vraćajući se u Tursku preko rusko-iranske granične zone, pored Ararata, sa leve strane je, kako kaže, često viđao i snimao duguljasti, pravougaoni kovčegu nalik objekat, koji je štrčao iz leda na nekih 4.500 metara visine. Sad su, po njemu, ti snimci pohranjeni sedam spratova ispod Pentagona.
Godine 1968, Dejv Dakvort, tada tinejdžer, radio je volonterski u čuvenom Smitsonijan institutu u Vašingtonu. Dakvort je Simonsu ispričao da je nekoliko dana u jesen te godine nekoliko teretnih paleta označenih sa ‘Smitsonian Institution/Nacional Geografic Ararat Expedition’ ležalo na tovarnom doku. Taj materijal, za koji je tad bio zadužen specijalist Robert Gajst, sav je završio u odeljenju za paleontologiju kičmenjaka.
Dakvort kaže da je video infracrvene fotografije napravljene iz vazduha, iz usidrenog balona, koje pokazuju jedan brodoliki objekt pod ledom. Rečeno mu je da je pronađen Nojev kovčeg. Video je starinske alate, grnčariju i alabasterski sarkofag koji je sadržao jedno telo. Čuo je da Gajst kaže da ima još tela, i rečeno mu je da o svemu ćuti.
Prošlo je nekoliko godina, a Dejv Dakvort je ipak poneki put otvoreno pričao o tom doživljaju. Godine 1974. – kad je došlo i do pomenute operacije ‘Crno koplje’, a dugo nakon što je Dejvova priča postala poznata – dva FBI agenta posetila su ga na mestu njegovog tadašnjeg zaposlenja i upozorila ga da je ‘bio na mestu na kojem nije trebao da bude i da je video nešto što ga se ne tiče’.
Postavlja se pitanje, zašto se sve ovo zataškava? Kome je u interesu da i Potop i Kovčeg ostanu i dalje samo legende? Da li bi možda nalazi iz Kovčega zadali presudan udarac već ionako klimavoj darvinističkoj teoriji (pogledajte temu DARVINOVA TEORIJA, LAŽ KOJA TRAJE), i ko zna još kakvim važećim naučnim teorijama?
A možda bi i iz temelja uzdrmali i vladajuće političke sisteme, izazivajući revolucionarne društvene, kulturološke i duhovne procese?
Da li je možda i zato Veći Ararat danas nedostupan za istraživanja? Jer Ahora klisura je zabranjena zona za bilo kakvo penjanje i fotografisanje. Prilazi su minirani, i mesto je obezbeđeno vojnim utvrđenjima.
ISTORIJAT SVEDOČANSTAVA O KOVČEGU
■ 275. godina pre Hrista – Berosusova Vavilonska istorija kaže da hodočasnici putuju na Ararat da bi pravili amulete od okamenjene smole koja prekriva Kovčeg.
■ 50. godina naše ere – Josif Flavije spominje hodočašća do očuvanih ostataka Nojevog kovčega.
■ 620. – Prema Huseinu El Makinu iz Bagdada, rimski car Heraklije posećuje ostatke Nojevog kovčega posle osvajanja persijskog grada Temanina.
■ 1255. – Gijom od Rijsbreka priča o pobožnom Jakovu iz takozvane Medzpinove avanture na Araratu i njegovoj uslišenoj molitvi da vidi Kovčeg.
■ 1647. – Knjiga ‘Plovidba i putovanja ambasadora’ povezuju jermenske i persijske priče o okamenjenom Kovčegu.
■ 1820. – Istraživač Klaudijus Džems Rič piše da je neki Aga husein video ostatke kovčega.
■ 1829. Džems Perot se prvi u modernim vremenima penje na Veći Ararat. Posećuje jedan drevni manastir, za koji se govorilo da sadrži neke artefakte iz Kovčega.
■ 1854. – Hadž Jearam i njegov otac odveli su tri britanska naučnika do ostataka Kovčega na Araratu.
■ 1876. – Vikont Džems Bris penje se na Ararat, i priča o tome u svojoj knjizi Transkavkazija i Ararat. Nalazi staro rukom obrađeno deblo na ovoj inače goloj planini.
■ 1883. – Turski zvaničnici ispituju velike lavine na Araratu i izveštavaju o sačuvanoj, ali vremenom oštećenoj strukturi Kovčega. Lokalno stanovništvo tvrdilo je da su ostaci bili vidljivi šest godina.
■ 1887. – Džon Džozef, princ od Nourija, arhiepiskop i veliki apostolski ambasador Malabara, Indije i Persije, tri puta pokušava uspon na Ararat, i tvrdi da je video Kovčeg na prevoju između vrhova. Turska odbija da pošalje Kovčeg na Svetski sajam u Čikago.
■ 1906. – Džordž Hagopjan penje se nekoliko puta sa svojim ujakom na Ararat i tvrdi da se više puta popeo na sačuvani Kovčeg.
■ 1939. – Novozelanđanin Hardvitke Najt nalazi vrlo stare rukom obrađene trupce na Araratu.
■ 1948. – Farmer Šakru Arsent priča o viđenju okamenjenih ostataka brodolike figure na Araratu u toku neobično toplog leta.
■ 1950. – danas – Poslednjih godina se problematikom Kovčega, i zahtevima za legalizaciju istraživanja glečera Abih II bavi uglavnom grupa okupljena oko iskusnog planinara B.Dž.Korbina.
