U jedanaestoj godini Sesil je otišao sa bratom na plivanje. U pokušaju da ga spase od davljenja, kada ga je brat u panici povukao ispod površine nekoliko puta, doživeo je iskustvo bliske smrti. On priča: ‘Obojica smo se davili. On je umro, a ja sam se vratio. Sećam se svega kao da je bilo juče. Kada više nisam mogao da ostanem na površini, čudan zvuk nalik na zvonjavu počeo je da mi odzvanja u ušima. Savladalo me je osećanje mira. Osetio sam kako mi duh izlazi iz tela i ušao u tamnu prazninu. To je bilo pomalo zastrašujuće. U daljini su se nazirale tačkice svetla. Kretao sam se prema njima, u početku sporo, a zatim sve brže, kao da se nalazim na čelu voza koji ubrzava. Tada sam se zaustavio i stupio u puno svetlo. Primetio sam da sve – nebo, građevine, stakla – emituje svoje sopstveno svetlo i da je sve mnogo snažnijih boja nego što to mi ovde vidimo. Okolo je krivudalareka. Na drugoj strani bio je grad, i kroz njega je vodio put u drugi grad, i sledeći i one iza njega.
Upravo ispred mene, ali preko reke, bila su tri čoveka. Oni nisu hodali niti leteli – samo su se projektovali. Nisam ih prepoznavao, ali sam znao da je jedan od njih bio Lin Bib, koji je umro nekoliko nedelja pre nego što sam ja rođen. Znao sam da me traže – kao odbor za doček da bi me ispratili preko reke do prvog grada. Imao sam osećanje, ako odem sa njima, neće biti povratka nazad, pa sam oklevao.
Prvi grad je bio prvi nivo, i ljudi su ostajali u njemu dok nisu bili spremni za sledeći. Iza mene, malo sa leve strane, pojavio se jak izvor svetla. Znao sam ko je ta osoba i nazvao sam je Bog u nedostatku boljeg termina. On je komunicirao sa mnom, ne toliko rečima već telepatski i pitao me je: ‘Zašto oklevaš?’ Odgovorio sam mu: ‘Mislim da sam previše mlad da umrem’. On se na to nasmešio i rekao: ‘Ima i beba koje su umrle’. Na to sam mu odgovorio: ‘Da, ali ima stvari koje želim da prvo saznam’. Pitao je: ‘Šta želiš da znaš?’ Rekoh: ‘Šta je smrt?’ A on je odgovorio: ‘Okreni se i pogledaj oko sebe’.
Kada sam to učinio, ugladao sam strašan sudar automobila. Nekoliko ljudi je poginulo. Iz nekih tela su dolazili duhovi, a neki koji nisu verovali da je to moguće ostajali su u svojim telima i nisu se pojavljivali. Pitao sam da li i oni mogu da stignu, a on mi je rekao: ‘Da, neki brže od drugih, a neki možda nikada’. Smt je, dakle, ne verovati u bilo šta.
Pitao sam da li postoji đavo ili satana, a on mi je odgovorio: ‘Da li bi Bog to dopustio? Ako bih te načinio Bogom na samo nekoliko sekundi, šta bi prvo uradio?’ Znao je da bi moj prvi potez bio da eliminišem sve đavole ili satane. Pitao sam ga: ‘Kako da znam razliku između dobra i zla?’ Odgovorio mi je: ‘Dobro je pomaganje i ljubaznost. Zlo je ne samo povređivanje drugih ljudi, nego i ne pružanje pomoći kada to možeš’. Tada je on pitao da li i dalje želim da se vratim u materijalni svet i rako sam mu: ‘Želim da se vratim’. Upitao je zašto želim i odgovorio sam da bih da pomognem majci koju je moj otac ostavio sa četvoro dece i petim na putu. Bog se nasmešio i pitao me je za pravi razlog. Rekao sam da ću ostaviti svet malo boljim nego što sam ga zatekao. On mi tada rekao: ‘Tada možeš da se vratiš sa nekim znanjima koja si ovde stekao, ali će ostala biti skrivena od tebe za neko vreme. Živi tako da se više ne vraćaš na Zemlju jednom kada ponovo dođeš ovde’.
Probudio sam se na rečnom dnu, sa licem u blatu, a onda sam bio ‘podignut’ na površinu. Povratio sam veliku količinu vode, zatim se iskobeljao na obalu da bio otkrio da je moj brat mrtav’.