Moreplovac Džejms Kuk isplovio je 26. avgusta 1768. na brodu ‘Endevur’ iz engleske luke Plimut prema ostrvu Tahiti, a 14.februara 1779. ubili su ga havajski domoroci. To se zna. Ali, sve do danas njegove tri misije prema nepoznatim prostranstvima i tajanstvenim prekomorskim zemljama praćene su nizom tajni. Tačnije, nizom pitanja na koja još nema odgovora.
Nekoliko naučnika iz Engleske, Amerike i Evrope, koji važe za najbolje poznavaoce Kukovih putovanja i okolnosti pod kojima mu je tri puta uzastopno poveravano zapovedništvo nad brodovima i posadama, tvrdi da je on pripadao takozvanim neotemplarima. Oni smatraju da je stoga baš njemu, u početku nepoznatom i neiskusnom pomorcu niskog društvenog statusa, poveren zadatak da, navodno, 3.juna 1769. sa ostrva Tahiti osmatra prelazak Venere preko Sunčevog kruga. A u stvari pravi, tajni zadatak bio je da pokuša da pronađe nepoznato kopno negde u Okeaniji, i na njemu sakriveno templarsko blago.
Tvrdi se da je sa tim bio upoznat i tadašnji kralj Engleske, i da je upravo zato on pristao da novcem krune finansira ne samo prvu Kukovu ekspediciju, već i još dve sledeće. A znano je da u Kukovo vreme, kao i u vreme Kolumba i niza drugih ekspedicija, vladari nisu davali novac za naučna istraživanja, već samo za ona koja su obećavala pronalaženje zlata i dragog kamenja, sirovina, novih teritorija koje bi bile priključene kraljevstvima.
U Kukovom slučaju, zvanično, ništa od ovoga nije bilo u planu, već samo osmatranje Venere. Naravno, to je bila priča za naivni narod.
Od vremena kada su templari godine 1300. zabranjeni, mnogi od njih pogubljeni na lomačama a oni preživeli bili nemilosrdno proganjani, postoji legenda po kojoj su neki od preživelih monaha – ratnika uspeli da tajno napuste Evropu i spas pronađu delom na američkom kontinentu, delom na nekom, samo njima poznatom kopnu negde u Okeaniji. I da su poneli najveći deo templarskog pokretnog bogatstva. Sudeći po činjenicama, ogromnog. Legenda tvrdi da su preživeli to blago sakrili upravo u nekom kopnu u Okeaniji i da se ono i sada tamo nalazi.
Ukoliko je moguće da su neki templari uspeli da izbegnu pogrome, postavlja se pitanje kako su to preživeli monasi – ratnici znali da otplove prema Okeaniji. Jer, u to vreme njihovog egzodusa Evropa nije ni slutila da taj deo sveta uopšte postoji. Tek u vreme Džejms Kuka naslućivala je da ‘tamo nečega ima’.
Odgovor koji danas daju istraživači Kukovih ekspedicija glasi: teplari, kao i kasnije Kolumbo i Kuk, raspolagali su ‘tajnim mapama’, geografskim kartama do kojih su monasi – ratnici, milom ili silom, došli u vreme kada su bili u Svetoj zemlji i koje su poneli kada su je napustili.
Zahvaljujući upravo tim mapama, templari su uspeli da dopru do Okeanije. Njima us se koristili i Kolumbo i Kuk. To objašnjava kako su njih dvojica uspela da stignu do odredišta bez većih problema, izbegavši zamke koje su mora postavljala ostalim pomorcima. Te mape, ili barem njihove verne kopije, našle su se u posedu i takozvanih neotemplara, koji su njima raspolagali i u Kolumbovo i u Kukovo vreme.
Da li su oni neke od tim mapa, i zašto, predali Kolumbu – nije razjašnjeno. A što se Kuka tiče, veruje se da su njemu, jer je i sam bio neotemplar, bile dostupne i predate, kako bi, služeći se njima, stigao do zakopanog templarskog blaga. Činjenica je da je Kuk bio prvi koji je bez ijednog problema, lako preplovio takozvani Veliki koralni greben koji maltene u potpunosti opasuje i Australiju i Novi Zeland. Upravo one dve teritorije koje je Kuk detaljno istražio. On je, to je dokazano, savršeno precizno u dolasku proveo brod kroz nekoliko relativno uskih prolaza kroz greben. To je ponovio i u povratku.
Jedno od velikih pitanja jeste zašto je 40-godišnjeg nepoznatog Džejmsa Kuka, kad je trebalo odlučiti ko će predvoditi misiju ‘osmatranja Venere nad Tahitijem’, kralju predložio niko drugi do tadašnji sekretar Admiraliteta – sada se to prvi lord Admiraliteta. Dakle, najodgovorniji čovek ondašnje britanske mornarice i šef kraljevske kanselarije, čiji je zadatak bio da određuje koje će ekspedicije biti finansirane novcem krune.
Izgleda da je sekretar bio u tesnoj vezi sa neotemplarima iz Škotske, koji su stali iza Kuka. Drugog objašnjenja za takav izbor veođe ekspedicije jednostavno nema.U činjenici da je Kuk bio povezan sa neotemplarima ili da je bio i njihov Veliki majstor ili barem majstoe, najverovatnije leži objašnjenje zbog čega je Aleksandar Darlimpli, u to vreme najcenjeniji engleski astronom i geograf, umesto da predvodi ekspediciju na Tahiti, bio prisiljen da Kuku, koga je inače mrzeo, preda sve svoje mape i proračune. Darlimpli nije čak bio ni član Kukove ekspedicije, jer je nečijom odlukom ukrcan manje znani astronom Čarls Grin iz Kraljevskog astronomskog društva.
Iznenađenje je i podatak da je na put pošao i tadašnji bogati bankar Džosef Benks (sigurno je i on voleo da gleda Veneru), koji će nekoliko godina kasnije postati predsednik Kraljevskog društva, delom i zato što je putovao sa Kukom.
Prema saznanjima nekoliko savremenih engleskih istoričara, ima indicija da su i Grin i Benks bili u vezi sa neotemplarima i da su upravo zbog toga pridodati Kuku. Istoričari smatraju da je stara legenda o mitskom Eldoradu, za kojim su tragali španski konkvistadori na prostorima Maja i Inka, potekle iz predanja o tajnom templarskom blagu.
Posotoji još jedan neobičan podatak vezan za Kukovu potragu. Reč je o pismu napisanom 10.marta 1779. – pisanoj podršci i njemu i njegovoj posadi koju je iz Amerike uputio slavni Bendžamin Franklin, pronalazač gromobrana. Franklin to nije uradio slučajno, niti u nameri da ohrabri još jedno naučno otkriće. Naprotiv, učinio je to jer je i sam bio u vezi sa neotemplarima. Dakle, i Frenklin je znao za templarsko blago i hrabrio je Kuka da ga pronađe. Ima indicija da se nadao da će Kuk, kada blago pronađe, umesto u Englesku doći u Ameriku, i da će na taj način finansirati američku antikolonijalnu borbu.
Ali, ništa od ovoga se nije desilo. Kuk nije pronašao ni novi kontinent, niti bilo kakvo blago na Novom zelandu. Ali, predanje o templarskom sakrivenom blagu negde van Evrope i dan danas opstaje i uzbuđuje maštu.