Šta se krije iza maske. U našem savremenom svetu najčešće odbacujemo istine koje bi nas mogle uznemiriti, a na njihovo mesto stavljamo prihvatljivije fikcije. Jedna je takva fikcija je i ideja kako su teroristi obespravljeni disidenti koji samostalno prikupljaju sredstva i novac za svoje podmukle akcije. To mišljenje deli i profesor Mark Juergensmeyer (slika dole). U svom članku ‘Razumevanje novog terorizma’ on kaže da moderni terorizam ‘deluje besciljno jer ne vodi nikakvom strateškom cilju’.
Juergensmeyer dolazi do tog zaključka zato što ograničava svoje istraživanje na vidljive počinitelje zločina čiji motivi zaista mogu biti iracionalni. Međutim, on ne propituje pokrovitelje i patrone terorizna. Prema njima se odnosi iznimno diskretno, pa tako čak zaboravlja da oni i postoje.
Ispod takvih napisa i stavova koje snažno podupiru tvorci nacionalnih paradigmi, malo će ko biti u stanju prepoznati ‘ljude u seni’ – tj. one koji aktivno izvlače profit iz terorističkih akcija. Kako bismo razumeli terorizam, potrebno je odbaciti mišljenje koje ga arbitramo određuje kao ‘pribegavanje nasilju ili pretnji nasiljem od strane grupe koja traži ostvarenje svojih ciljeva nasuprot zakonitim vlastima. Takvo je jalovo shvaćanje rezultat pogrešne istorijske perspektive koja razume istoriju kao slučajno dešavanje. Ona proteruje terorizam – proizvod svesnog, smišljenog napora i planiranja – u područje spontanoga i slučajnih okolnosti. Drugim rečima, jedan izum, smišljeni čin, odjednom postaje neobjašnjivim društvenim fenomenom.
U novembru, 1989. godine, sveštenik Ignacio Martin-Baro, socijalni psiholog, u Kalifomiji drži govor na temu ‘Psihološke posledice političkog terora’. U svom govoru, Martin-Baro daje mnogo precizniju definiciju terorizrna koja se može zanemariti samo na vlastiti rizik. Noam Chomsky nam ukratko prenosi najznačajnije postavke iz njegovog govora: On (Martin-Baro) podvlači nekoliko relevantnih tačaka. Prvo, najznačajnija forma terorizma, u najvećoj je meri državni terorzam – što znači ‘terorisanje cele populacije kroz sistematsko delovanje koje provode državne snage’. Drugo, takav je terorizam bitni deo ‘od vlade nametnutog socijalno-političkog projekta’ smišljenog i dizajniranog za potrebe privilegovanih.
Premda zvuči uznemirujuće, istorija potvrđuje gornju definiciju Martin-Baroa. Najveći deo terorističkih akcija kreiran je u posvećenim dvoranama birokratije, u entitetima koje nazivamo vladama. Terorizam je surogat ratu, kriza stvorena u manufakturi, oblikovana da indukuje društvene promene. Borci-teroristi svesno ili nesvesno vode rat u korist viših sila i njihovih viših planova. Bili sledbenici svesni ili ne, terorizam uvek služi ambicijama nekog drugoga.
U svom članku ‘Izmišljeni teror: Put u diktaturu’, Michael Rivero tvrdi kako je ‘to najstariji trik u knjigama, poznat još u doba Rima: stvori neprijatelja koji ti je potreban’. Strategija je vrlo jednostavna: pojedinci stvaraju krizu kako bi mogli promosati i izvesti željena rešenja. Jesu li skorašnji, moderni primeri takođe od države sponzorisani terorizam? Nažalost, izgleda da je odgovor na to pitanje potwdan.
