Učiteljica Ana Mej i njen suprug, 29. augusta 1973. godine posetili su grobove Klajva, kod Invernesa, poznatu grupu od tri nadgrobna spomenika iz bronzanog doba (1800 – 1500 pre Hrista). Njih dvoje šetali su uzanom popločanom stazom između monolita, ne primećujući da se razdvajaju i kreću suprotnim pravcima. Gospodin Mej je zastao kod mermerne ploče sa natpisom, a njegova supruga se naslonila na jedan monolit. Nakon nekoliko trenutaka, sve joj je bilo drugačije: promenio se predeo, nebo je postalo sivoplavo, a od njenog supruga ni traga ni glasa. Mislila je da je na trenutak zaspala i da sanja. Ugledala je grupu muškaraca u otrcanim haljecima i pantalonama vezanim iznad pojasa. Sporo su se kretali napred, vukući težak monolitni kamen. Svi su imali dugu crnu kosu i bili neobično razvijeni. Onda se sve ponovo počelo menjati. Nalazila se kod istog monolita, a korak ispred nje stajao je njen suprug i hvatajući se za glavu, vrištao: ‘Zaboga, Ana, gde si to bila? Ženo, kao da si u zemlju propala! Je li ti dobro?!’
Odmahnula je zbunjeno glavom i načinila korak da bi mimoišla supruga, kad se ponovo desilo isto čudo. Sve se ponovo promenilo, suprug je nestao, a ona grupa ljudi je još uvek vukla onaj monolitni kamen. Sad je čula i kako razgovaraju, ali na nekom njoj nepoznatom jeziku. Jedan od njih, pravi gorostas, zaostao je malo, okrenuo se i pogledao zbunjeno u njenom pravcu. Obuzela ju je velika jeza, ali nije znala šta da radi. Neznanac je još uvek gledao u nju, i on očigledno zbunjen što vidi ženu u nekoj nepoznatoj mu odeći. Ipak, laganim koracima uputio se prema gospođi Mej. Zastao je nekoliko koraka ispred nje, gledajući u nju kao u neku utvaru. Nešto joj je govorio , ali ona to nije mogla razumeti. Ostali iz njegove grupe nemo su sve posmatrali. Kada je neznanac zakoračio napred i ispružio ruku prema gospođi Mej, sve se ponovo počelo menjati. Osetila je kako joj ramena stežu nečije ruke i prodorno je vrisnula. Bio je to njen suprug. Izbezumljeno je gledao u nju i vikao: ‘Ana, Ana! Zaboga, ženo, šta se to događa sa tobom?! Ti čas nestaneš, a čas se pojaviš, i to uvek na drugom mestu… vidi na šta ličiš, kao da si izašla iz rudnika!’
An je stvarno grozno izgledala, Njena odeća bila je neverovatno iznošena, ako i cipele, koje su, uz to, bile još i blatnjave.
Stručnjaci koji su ispitivali ovaj slučaj bili su zapanjeni! Kako objasniti činjenicu da je i suprug gospođe Mej bio očevidac njenih iznenadnih nestanaka i pojavljivanja? Kako objasniti blato na njenoj obući, kada ga u okolini nigde nije bilo? Kako objasniti starost i iznošenost njene odeće? Stručnjaci su utvrdili da su blato na njenim cipelama, kao i njena garderoba, veoma, veoma stari… Izgleda da je gospođa Mej, nekako odlutala u daleku prošlost i to baš u vreme postavljanja monolita i njihovog dovlačenja. Možemo samo zamisliti kako se osećao čovek iz tog vremena kada je ugledao Anu, i kada je ispred njega jednostavno nestala!?