U toku 1989. godine, u oblasti Savane sniman je film o Građanskom ratu, ua koji je bio angažovan veliki broj statista koji su nosili uniforme Konfederacije. Između snimanja, grupa od devet ‘vojnika’ našla se na pauzi u Fort Pulaski i kako su na sebi imali vojničku odeću, usput su klimanjem glavama pozdravili jednog mladića u uniformi konfederalnog poručnika, misleći da je to kolega sa snimanja.
Na iznenađenje momaka, poručnik im je strogim glasom nardio da se zaustave i propisno ga pozdrave, jer je njegov čin viši. Jedan od statista bio je revoltiran i progunđao je naglas: ‘Šta on misli, ko je ? Nismo mi u službi’! Na to je poručnik postao veoma ljut i pozeleneo je od besa. Rekao je da njihova drskost neće biti tolerisana, ali da trenutno ne može ništa da učini, jer su napadi Jenkija stalni. Zatim je povikao: ‘Pažnja! Nalevo krug’! To je učinio sa takvom silinom i ubeđenjem ,da se devetoro ljudi postrojilo i uradilo tačno ono što je zahtevao od njih. Zbunjeni. čekali su novo naređenje, ali ono nije stizalo. Kad su se okrenuli, arogantnog poručnika nije bilo ni od korova, kao da je u tren oka iščezao u vazduhu. Zagledali su svuda i tražili gde je mogao otići, ali bez uspeha. Verovali su da će ‘šaljivdžiju’ sresti među statistima ili glumcima narednih dana tokom snimanja filma, ali, to se nije desilo, bez obzira što su uporno pokušavali da ga nađu. Konačno su zaključili da su sreli – duha!
Fantomski vojnici, tvrdi se, pojavljuju se veoma često u Getisburg koledžu, a jedna od najposednutijih zgrada je Pensilvanija Hol, podignuta 1837. godine. Za vreme bitke, zauzele su je konfederativne trupe i koristile kao vojnu bolnicu i stražarnicu. Studenti i osoblje koledža kažu da u izvesnim noćima ispod kupole viđaju figure vojnika kako hodaju napred-nazad.

Opisi uniformisanih ljudi se razlikuju, ali se veruje da su u pitanju stražari koji su imali dužnost da obezbede generala Roberta Lija, ili da prenose poruke na bojno polje.
List ‘Nešenel Enkvajrer’ nazvao je Kenmor jednom od pet najposednutijih kuća u Americi, a prema Gariju Normanu, glavnom arheologu koji istražuje to zdanje, ovde borave mnogi duhovi iz građanskog rata i događa se niz neobjašnjivih pojava. Jedna od osoba koja je imala bliske susrete sa prikazama u Kenmoru u toku poslednjih nekoliko godina je mlada dama po imenu Evelin Kilejl, koja radi kao volonter, pomažući prilikom arheoloških iskopavanja. Sebe smatra senzitivnijom od ostalih, pa joj se sve to češće događa.
U toku jeseni i zime, Evelin i ostali saradnici provode mnogo vremena u podrumu, prosejavajući šljunak i čisteći predmete otkrivene otkopavanjem. Po njenom mišljenju, to dodatno uznemirava pokojnike, zbog čega se svetlo gasi bez razloga, kad nikoga nema u blizini prekidača, a i vrata podruma često se zatvore sama od sebe. U takvim prilikama, čini se kao da ih neko podupire sa druge strane i ne dozvoljava im da izađu, a ondaa se, isto tako iznenada, oslobađaju pritiska. Evelin se desilo da je ponela kofu sa prljavom vodom da bi je izbacila, i samo što ju je spustila pored sebe da bi otvorila vrata, nevidljive ruke su je prevrnule.
Kilejlova je u nekoliko navrata videla i prikaze u podrumu. Prvi put je to bio magličast, lelujav odraz osobe koja je prelazila iz jedne u drugu prostoriju, a u drugom slučaju, viđenje je bilo zastrašujuće, o čemu ona priča: ‘To je bilo jesenas, oko četiri popodne, u najmračnijem delu podruma. Pored zida sam videla tamni obris, visoku figuru sa ogrtačem preko ramena. To što je bilo tamo, jednostavno je stajalo i gledalo u mene. Zaključila sam da je u pitanju osoba u nekoj vrsti uniforme. Videla sam konture njegove glave, vrata i ramena, ali kad sam podledala dole, nisam mogla da vidim obuću’.
Evelin, sleđena od užasa, pomislila je da je možda u pitanju vojnik kojem su noge bile amputirane, pošto je Kenmor u toku rata bio korišćen kao bolnica. Stajala je i posmatrala figuru nekoliko trenutaka koji su joj se, kaže, činili kao večnost, i tada je otišla dalje. Kad se vratila, avet je nestala, e evelin kaže: ‘To je bilo veoma sablasno. Ja sam psihički osetljivija od drugih, ali moram da kažem da ljudi koji tamo rade ne žele da uđu u podrum. Oni se plaše’!