Ako se izuzmu neki slučajevi varljive koincidencije, onda se danas, sa vrlo velikom dozom sigurnosti, može reći da su sve poznate tehnike regresije, ili, kako ih nazvasmo ‘lake tehnike za bezopasna putovanja u prošle živote’, u smislu dokazivanja reinkarnacije postigle poprilično ništavne rezultate.
Insistiranjem na preciznom iznošenju datuma, imena i pojmova koji se javljaju u toku grupnih i individualnih seansi regresije, vrlo lako se dolazi do dokaza da – regresija reinkarnaciju ne dokazuje. Otkud onda tolika popularnost ovih tehnika? Pa, u svakom slučaju veoma uzbudljiv, a ponekad i šokantan, doživljaj koji nam pružaju ove tehnike uspeva da nam koliko-toliko približi predstavu putovanja kroz vreme i prostor na način koji bi trebalo da je sasvim blizu istinskoj regresiji, te se u glavi ‘putnika’ najčešće javi osećanje slično onom koje imaju praktičari levitacije, koji, iako su tek ‘skakutali’, sebe nazivaju – letačima.
Poklonici i branioci ovih tehnika kao ‘nesumnjive’ dokaze da se tokom seanse uistinu odlazi u prošli život navode primere u kojima ljudi podvrgnuti regresiji izgovaraju reči na jeziku svog prethodnog života, jeziku koji u ovom životu uopšte ne poznaju. koji čak nikada nisu ni čuli. Pretpostavimo ovde da su takva iskustva autentična, odnosno moguća. Šta je na osnovu toga moguće zaključiti? U zavisnosti od ugla gledanja, svakako, zaključak bi mogao da se kreće u rasponu od onoga da se tu zbilja radi o jeziku prethodnog života, zatim da je reč o glasu koji praktičaru posuđuju duhovi ili džini i slično, pa do vrlo osnovane teze da je poznavanje nepoznatog jezika pozajmljeno iz sveta ‘kolektivne podsvesti’ ili ‘onostranog obilja’.
Neophodno je napomenuti da se ovim ‘lakim tehnikama’ često pored rekreativne propagira i terapijska funkcija regresije, što se, takođe, neretko pokazuje neproverenim, a naročito kada je reč o slučajevima kada seansom upravlja manje iskusan vodič u regresiju.
Kudikamo veći značaj u širenju verovanja u reinkarnaciju na ovim prostorima imaju, na početku teksta, pomenuta, učenja nekih indijskih duhovnika. Vaišnavska verksa zajednica, poznata je kao jedna od najortodoksinijih po strogosti i sleđenju takozvanih regulativnih principa, zahvaljujući velikom uspehu misije učenika Šrila Pabupada, mladih gurua sa severa Evrope, svoje nove vernike uspeva uglavnom da pronađe među mlađim Balkancima, što je vrlo lako objasniti upravo pomenutom strogišću, ali i beskompromisnim tumačenjem zakona karme – čovek koji je u ovom životu obilno jeo svinjsko meso, na primer, ako bi u sledećem mogao biti rođen kao svinja i slično.
Nije teško naslutiti kakve reakcije ovakvo tumačenje proizvodi u glavama starijih Balkanaca, a naročito onih koji su tokom života, po tradiciji, uglavnom jeli svinjetinu.
Reinkarnacija i dalje ostaje misterija, a za mnoge i tabu tema. Ali verovanje u reinkarnaciju, u prošle i buduće životu, daje čoveku jednu veliku dozu smirenosti i prestanak straha od smrti.