Profesor Emilio Tiberi, docent dinamičke psihologije na Univerzitetu u Veroni, koji je proučio stotinak slučajeva iskustava bliske smrti, kaže: ‘Prema mojoj hipotezimoramo da pođemo od činjenice da postoje četiri stanja svesti. Zamislite svest kao krug podeljen na četiri jednaka dela. Prvi predstavlja običnu, svakodnevnu svest, drugi izmenjena stanja – spontana ili ona namerno izazvana, na primer, meditacijom, treći – patološka stanja tokom kojih mozak podvrgnut promenama proizvodi halucinacije, ćetvrti nastupa pod uticajem teških oštećenja poput duboke kome, prestanka rada srca ili prividne smrti. Ako prihvatimo takvu hipotezu, stanja bliske smrti nisu ni transcendentni ni neobični, već nužni i neizbežni fenomeni. Promenom funkcije mozga menjaju se i stanja svesti, odnosno menja se četvrt svesti.’
Profesor Tiberi još kaže: ‘Od 108 slučajeva koje sam ispitao 54 je doživelo izlazak u svesnom stanju, tokom kojeg su bili povremeno nesvesni (prva četvrt) i tokom ‘oštećenje’ (četvrta četvrt). Utvrdili smo da nijedno od njih nije bilo pod uticajem droga ili lekova, a na osnovu psihološke i emocionalne analize napravili smo statistiku tih svedočanstava. U svima njima otkrili smo izraziti potencijal za fenomene uma, kako u intenzitetu emocija, tako i u sposobnosti opažanja i intelekta. Kod svih su te sposobnosti pojačane posle iskustava sa izlaskom iz tela, kada su se promenili ‘iznutra’, naročito u socijalnom i etičkom smislu. Naravno, nije moguće dati naučno objašnjenje tih iskustava, možda zato što su istraživanja ograničena tradicionalnim naučnim metodama. Možda treba promeniti parametre, prihvatiti – kako je rekao Nobelovac Džon Ekles – da je um odvojen od mozga.’
Psiholog Dejvid Lorimer tvrdi: ‘Takva iskustva nam izgledaju apsurdna samo zbog toga što smo izgubili veze sa svojom dušom. Da bismo otkrili značaj života moramo da se okrenemo uspostavljanju veze sa unutarnjom stvarnošću. Vidljivi i nevidljivi svet predstavljaju delove jedne, jedinstvene stvari, za koju smo izgubili osećaj. Danas se stvara nova nauka. Za razliku od stare, koja vidi samo spoljašnost stvari i um smatra projekcijom tela, ona svaki problem posmatra i spolja i iznutra, i unutarnja iskustva posmatra kao proizvod svesti. Slučajevi iskustva bliske smrti izazov su za nauku jer nam govore da smrt tela ne poništava svest, kojoj je mozak služio samo kao prijemnik. Ako se televizor razbije to ne znači da više neće biti programa, već da preba promeniti aparat.’