Tri meseca kasnije otac Sergius došao je do granice Sambhale. Na jednom je mestu njegov jedini preostali vodič odbio nastaviti put, plašeći se nevidljivih čuvara snežnih planina. Sergius se i dalje nije bojao smrti i čvrsto je verovao u postojanje zajednice svetih ljudi koju je odlučio pronaći. Osim toga, sada je već bio i suviše iscrpljen da bi se vratio nazad. Posle još nekoIiko dana usamljenog hodanja iznenada su mu prišla dva neznanca koje je razumeo premda su govorili nepoznatim jezikom.
Odveli su ga u neko selo, u kojem je nakon oporavka dobio posao uređivanja rukopisa u nekoj vrsti manastira. Kasnije je prebačen u podzemnu pećinu koju je osvetljivalo neobično svetlo, izazivajući u njemu čuđenje načinom na koji je ‘osvetljavalo sve oko sebe, rasterujući tamu i senke tako da se sve činilo ravnomernim i blagim’. Kasnije je preseljen na obližnju lokaciju, gde su ga prihvatili za brata. Kako su prolazili meseci i godine, ovaj je slavenski redovnik stekao ogromno duhovno znanje. Bio je presretan što je konačno pronašao strpljive, suosećajne i svevideće mudre ljude koji su radili za dobrobit čovečanstva. Shvatio je da oni na neviđeno prate sve što se zbiva u vanjskom svetu i da ih brinu sve moćnije sile zla na Zemlji. Shvatio je i da je velik broj ljudi iz različitih zemalja pokušao ući na ovu teritoriju, ali bezuspešno. Njegovi stanovnici držali su se strogog zakona po kojem njihovo mesto u sto godina sme posetiti samo sedam osoba. Šestoro njih će se vratiti u vanjski svet obogaćeno tajnim znanjem, a jedan će od njih ostati živeti u Sambhali i neće stariti jer je vreme u njegovom biološkom satu prestalo teći.
Pre povratka u Kijev otac Sergius te je posljednje godine proveo prenoseći mudrost u sistemu pećina, koji se kasnije razvio u Manastir pećina. Čini se da su i ona šestorica, baš poput Sergiusa, postali vanjski saradnici Sambhale, čineći tako maleni vanjski krug poznavaoca mudrosti. Jedan takav saradnik mahatmi, Brahma Jyoti iz Delhija, bio je u stalnoj vezi sa superbićima s Himalaja koji upravljaju svetom snagom misli’.
Govori se, takođe, da su ‘tokom veka malobrojni tibetanski mudraci iz Doline besmrtnika bili zaslužni za osnivanje Belih misterijskih škola Istoka i Zapada. Prosvetljene duše iz Sambhale smatraju se ‘apostolima iz Doline besmrtnika’ jer su glasnici koje neposredno vode mahatme i koji imaju zadatak u neko doba u istoriji otići u određeni deo sveta.
Prema tibetanskoj predaji, nekada su postojali brojni zapisi o Sambhali i njenim stanovnicima. Objavljeni su u nekoliko svezaka Yung-Lota-tiena, najveće enciklopedije na svetu, koja je čuvala veliku količinu drevnog znanja, uključujući i zbirku drevnih viđenja yetija (yeti na tibetanskom znaci ‘magično stvorenje’). Ovo veličanstveno delo, prikupljeno u XV veku, sastojalo se od 50 miliona rukom pisanih kineskih znakova u 11.095 svezaka. Dok se čuvalo u Yuan Ming Yuanu, staroj Ietnoj palači u Pekingu, većinom je uništeno kad su palaču delomično razorile britanske i francuske snage 1860. godine tokom Drugog opijumskog rata. Danas postoji svega 370 sačuvanih svezaka, razasutih po bibliotekama širom sveta. Kad vidimo koliko je kulturne baštine starijih civilizacija izgubljeno, ne bi nam trebalo biti teško zamisliti da je možda bilo mnogo ranijih ‘visokih’ civilizacija o kojima se malo zna, sa Sambhalom kao jednom od njih.
