Helen Smit, iz Martignija u Švajcarskoj, prva je počela da tvrdi da je imala kontakt sa vanzemaljcima sa svoje 33 godine, 1894. godine.

Francuska državljanka, čije je pravo ime bilo Ketrin-Elis Miler, narednih pet godina je tvrdila da je zapravo “posetila Mars“ i “komunicirala sa vanzemaljcima“ dok je imala vizije, nakon što je ušla u stanje poput transa.

Ideja da su vanzemaljci postojali u drugim svetovima, datira još od četvrtog veka pre nove ere.
Do 1750-ih godina, najobrazovaniji ljudi širom Evrope su prihvatili da su vanzemaljci tamo negde, a do devetnaestog veka, mnogi ljudi su mislili da je inteligentan život postojao na Marsu, Veneri i Mesecu.

Međutim, verovalo se da je Smitova, koja je tvrdila da je medijum, jedna od prvih zabeleženih osoba koja je tvrdila da je imala takozvani “kontakt” sa vanzemaljcima.

Smitova je čak skicirala crteže bića koje je srela, i pejzaže koje je posetila.

Postala je poznata kao “muza automatskog pisanja“ od strane nadrealista.

Ona je takođe tvrdila da je ona reinkarnacija hindu princeze i Marije Antoanete.

Smitova je pisala navodni govor Marsovaca na papir i prevela ga na francuski, oblik automatskog pisanja.

Nju je proučavao Teodor Flornoj, profesor psihologije na Univerzitetu u Ženevi, koji je 1899. godine objavio knjigu “Des Indes à la Planete Mars“ (Od Indije do planete Mars).

Ona je sadržala njene slike o marsovskim pejzažima i dokumentovala njena “iskustva“ na Marsu.

Iako su profesor Flornoj i Smitova bili bliski, on je kasnije tvrdio da je ona jednostavno imala “infantilne fantazije“ i da je njen marsovski jezik izmišljen.

On je rekao da je imala snažnu sličnost sa francuskim i da je njeno automatsko pisanje bilo iz “romansi subliminalne mašte, uključujući i uspomene na knjige iz detinjstva“.

Psiholozi Leondar Zusne i Voren Džons su kasnije proučavali ovaj slučaj.

Oni su zaključili: “Flornoj je bio u stanju da pokaže da je njen marsovski jezik bio vešta izmišljotina. Iako je zvučao izrazito strano, frekventna analiza reči i slova i ispitivanje sintakse, je uverila Flornoja da je jezik imao sve osnovne strukturne karakteristike francuskog, maternjeg jezika Helen Smit”.

“U kasnijoj istrazi, Flornoj je objavio da je izvor kratke fraze koju je napisala na arapskom jeziku, tokom svog indijskog ciklusa verovatno došao iz toga što je videla identičnu frazu ispisanu u knjizi koja je bila u vlasništvu lekara iz Ženeve.“

“Ona je zapamtila vizuelnu sliku te rečenice, i u dogledno vreme je kopirala iz sećanja.“

1952. godine je psiholog Donovan Ravklif takođe ispitao slučaj, i rekao je da Smitova, koja je umrla u Ženevi 1929. godine, sa svojih 67 godina, patila od ličnosti koja je bila sklona fantazijama i histeričnim halucinacijama.