Knjiga ‘Inok koji predskazuje’ govori sledeće:
‘Po sali se prosula meka svetlost. U zracima dogorevajućeg zalaska, činilo se, oživljavali su biblijski motivi na goblenima izvezenim zlatom i srebrom. Raskošan parket Gvarenge blistao je svojim elegantnim linijama. Okolo su vladale tišina i svečanost. Usredsređen pogled imperatora Pavla Petrovića (Pavle I) susreo se sa krotkim očima monaha Avelja, koji je stajao pred njim. U njima su se, ako u ogledalu, odražavali ljubav, mir i radost.
Imperatoru se odmah dopao ovaj, ovenčan smirenjem, postom i molitvom zagonetni inok. O njegovoj prozorljivosti se već odavno proneo glas. Ka njegovoj keliji u Aleksandro-nevskoj lavri išao je i prost čovek i ugledni velmoža, i niko nije od njega odlazio bez utehe i proročkog saveta. Poznato je bilo imperatoru Pavlu i to kako je Avelj tačno prorekao smrt njegove visokouvažene roditeljice, sada već u Bogu počivše gospodarice, imperatorke Jekaterine Aleksejevne. I juče, kada se povela reč o proroku Avelju, Njegovo veličanstvo je izvolelo narediti da ga sutra specijalno dovedu u Gatčinski dvor, u kojem su boravili.
Umiljato se osmehnuvši, imperator Pavle Petrović milostivo se obratio inoku Avelju pitanjem kada je primio postrig i u kojim manastirima je bio.
– Časni oče, o tebi govore, pa i ja sam vidim, da na tebi očigledno leži blagoslov Božija. Šta ćeš reći o mojoj vladavini i o sudbini mojoj? Šta vidiš tim prozorljivim očima o rodu mome u magli vekova i o državi rosijskoj? Nazovi poimenično moje naslednike na prestolu rosijskom, proreci njihovu sudbinu.
– Eh, baćuška, care! Zašto me primoravaš da tebi jad proričem? Kratko će biti carevanje tvoje, i vidim ja, grešni, surovi kraj tvoj. Na dan Sofronija Jerusalimskog od nevernih slugu tvojih mučeničku ćeš smrt primiti, u spavaonici tvojoj ugušiće te zločinci, koje greješ ti na carskim grudima svojim. Na Strasnu subotu ćeš biti sahranjen… A oni, zlotvori, u želji da opravdaju svoj veliki greh careubistva, proglasiće te bezumnim, vređaće sećanje na tebe. Ali će narod ruski svojom iskrenom dušom razumeti i oceniti te i grobnici tvojoj prineće žalost svoju, moleći tvoje posredništvo i smekšavanje nepravednih i surovih srdaca. Broj tvojih godina jednak je zbiru slova izreke na frontonu tvoga zamka, gde je uistinu zavet i o tvome carskom domu: ‘Domu ovome odgovara tvrđava Gospodnja…’
– Ovde si u pravu, ovu lozinku dobio sam u naročitom otkrivenju, zajedno sa naređenjem da podignem crkvu Svetog Arhistratiga Mihaila, gde je sada Mihajlovski zamak. Vođi nebeskih vojski posvetio sam zamak i crkvu…
– Gledam u njima preranu tvoju grobnicu, blagoverni gospodaru. I neće biti, kao što misliš, rezidencija tvojih potomaka. O sudbini, pak, države rosijske dobio sam u molitvi otkrivenje o tri teška jarma: tatarskom, poljskom i nadolazećem još, antihristovskom… Ali ne brini se zbog toga, baćuška care, kako je bilo sa tatarskim i poljskim jarmom, biće tako i sa tim trećim: hristoubice će platiti svoje…
– Šta čeka moga naslednika, carevića Aleksandra?
– Francuz će Moskvu na njegove oči spaliti, a on će mu Pariz uzeti i nazvaće se Blagoslovenim. Ali učiniće mu se težak venac carski, i podvig carskog služenja zameniće podvigom posta i molitve i pravedan biće u očima Božjim…
– Ko će naslediti imperatora Aleksandra?
– Sin tvoj Nikolaj…
– Kako? Aleksandar neće imati sina? Onda carević Konstantin…
– Konstantin neće hteti da caruje, sećajući se tvoje sudbine… Vladavina tvoga sina Nikolaja počeće volterijanskom pobunom, i to će biti opako seme, kobno seme za Rusiju, da nije blagodati Božije koja pokriva Rusiju. Sto godina posle toga osiromašiće dom Presvete Bogorodice, u gnusnu zapuštenost će pasti država rosijska.
– Posle moga sina Nikolaja ko će biti na ruskom prestolu?
– Tvoj unuk Aleksandar II, koji je nazvan carem-oslobodiocem. Tvoju zamisao će ostvariti – oslobodiće seljake, a zatim će pobediti Turke i Slovenima dati slobodu od neverničkog jarma. Antihristi mu neće oprostiti velika dela, otpočeće lova na njega, ubiće ga usred bela dana u prestonici odanoj svome caru, otpadničkim rukama. Kao i ti, i on će podvig svog služenja zapečatiti carskom krvlju…
– Da li će onda početi, kako si prorekao, jaram antihristovski?
– Još ne. Cara-oslobodioca naslediće car-mirotvorac, njegov sin, a tvoj praunuk, Aleksandar III. Slavno će biti njegovo carecanje. Ugušiće prokletu pobunu, zavešće mir i red.
– Kome će predati carsko nasleđe? – pitao je dalje car.
– Nikolaju II – svetom caru. Trnovim vencem će da zameni carsku krunu, izdaće ga njegov narod, kao nekada Sina Božjeg. Biće rat, veliki rat, svetski… Po vazduhu će ljudi kao ptice leteti, pod vodom će plivati kao ribe, smrdljivim sumporom će jedan drugog istrebljivati, izdaja će rasti i umnožavati se. Uoči pobede srušiće se carski presto. Krv i suze napojiće vlažnu zemlju. Seljak sa sekirom uzeće u bezumlju vlast i nastupiće uistinu kazna egipatska… A zatim će antihrist kao škorpion bičevati rusku zemlju, pljačkaće njene svetinje, zatvaraće crkve Božje, osuđivaće na smrt najbolje ruske ljude. Ovo je kazna Božja, gnev Gospodnji zbog odricanja Rusije od svetog cara. O njemu svedoči Sveto Pismo, psalmi su mi otkrili celu njegovu sudbinu:

‘Sad vidim da Gospod čuva pomaznika svojega, sluša ga sa svetoga neba svojega. Jaka je desnica njegova koja spasava…
…s njim ću biti u nevolji, izbaviću ga i proslaviću ga. Duga života nasitiću ga, i pokazaću mu spasenje svoje’

Živi će uz pomoć Višnjega ustoličiti se na prestolu slave, a njegov carski brat je onaj o kojem je otkriveno proroku Danilu: ‘A u to će se vreme podignuti Mihailo veliki, koji brani svoj narod…’ Ispuniće se ruska nadanja. Na Sofiji (crkvi) u Carigradu zasijaće krst pravoslavni, dimom tamjana i molitvama ispuniće se sveta Rusija i procvetaće kao krin nebeski…
U očima prozorljivca Avelja goreo je proročki oganj nezemaljske snage. I pade na njega jedan zrak zalazećeg sunca i u disku svetlosti njegovo proroštvo je stajalo u bezuslovnoj istini. Imperator Pavle Petrović se duboko zamislio. Avelj je stajao nepomično. Između monarha i inoka protegle su se nevidljive niti tišine. Imperator Pavle Petrovič podiže glavu, u njegovim očima uperenim u daljinu odražavala se duboka uznemirenost.
– Ti kažeš da će se antihristovski jaram nadviti nad mojom Rusijom kroz sto godina. Moj pradeda, Petar Veliki, rekao je o mojoj sudbini isto što i ti. Smatram i ja da je dobro da o svemu što si mi prorekao o mom potomku Nikolaju II upozorim njega, da bi mu se otkrila knjiga sudbine. Neka zna prapraunuk svoj krsni put, veliko trpljenje svoje i slavu svoju…Ureži, prepodobni oče, što si rekao, izloži sve pismeno: ja ću, pak, tvoje predskazanje da stavim u naročiti kovčežić, staviću svoj pečat na njega, i do mog prapraunuka tvoj zapis će se čvrsto čuvati ovde, u kabinetu mog Gatčinskog dvorca. Idi, Avelje, i moli se neprestano u svojoj ćeliji za mene, rod moj i sreću naše države.
I pošto je stavio navedeni zapis Aveljev u koverat, na njemu je svojeručno napisao: Da naš potomak otvori na stogodišnjicu moje smrti…