Ipak Postoje… Devetog maja, 2001. godine u National Press Clubu u Vašingtonu dr. Steven M. Greer otvorio je konferenciju ‘Otkriće’ – Disclosure. Na njoj je okupio dvadesetak svedoka iz vojnih, obaveštajnih, vladinih i naučnih krugova te iz krugova velikih korporacija s ciljem da svojim svedočenjima potvrde stvarnost vanzemaljskih letjelica – popularnih NLO-a.
Ta svedočenja iz prve ruke, zajedno s dokumentima koji ih potvrđuju, pokazuju kako se sistematski i svesno problematika NLO-a u proteklih pola veka gurala u sferu iracionalnog. Te letelice koje ne pripadaju niti jednoj zemlji na svetu proglašavale su se proizvodima mašte, halucinacijama ili pak manipulacijama i lažima pojedinaca željnih pažnje. Po toj konstrukciji, većina očevidaca NLO-a ‘inspiraciju’ je dobila u SF-filmovima. No, konferencija projekta ‘Otkriće’ pred oči javnosti, stavila je činjenicu da su celo to vreme vojni i obaveštajni krugovi, koji su pod svojom kontrolom imali komunikacije, vazduhoplovstvo i sve druge ‘oči’ i ‘uši’ suvremenog sveta – bili potpuno svesni realnosti NLO-a.
Projekt ‘Otkriće’, čiji je direktor Dr. Steven M. Greer, jest neprofitna istraživačka organizacija koja je svoju istragu započela desetak godina ranije. Njen je cilj pokrenuti otvorenu kongresnu istragu o NLO-ima i vanzemaljskoj prisutnosti na Zemlji. Takođe, zalaže se i za donošenje zakona koji bi zabranio svemirsko oružje. U sklopu projekta pronađeno je nekoliko stotina svedoka širom sveta u svim granama vojnih službi te među obaveštajnim agencijama u SAD-u, Rusiji, Velikoj Britaniji i drugim zemljama. Preko stotinu izjava tih stručnih svedoka snimljeno je videokamerom.
Devetog maja, 2001. predstavljen je i komplet radova ‘Otkriće’ koji je na nekoliko stotina stranica dao pregled ufoloških tema, preporuke za delovanje, dokaze o viđenjima NLO-a i susretima s vanzemaljcima, sažetak svedočenja vojnih i vladinih svedoka te izbor dokumenata koji se tiču NLO-problematike. Na trosatnoj konferenciji svoja je iskustva vezana uz NLO-e ‘uživo’ ispričalo i dokumentima potkrepilo dvadesetak svedoka. Svi su oni izjavili da su spremni pod zakletvom svedočiti u Kongresu. Raspon svedočenja obuhvaća nalaženje mrtvih tela vanzemaljaca, susrete u vazduhu, NLO-e koji nadleću silose s nuklearnim projektilima i nastojanja američke vojske da vanzemaljsku tehnologiju primeni u svojim oružanim snagama, a saznaje se i da je američka vojska NLO-e shvaćala sasvim ozbiljno.
ZADACI LETELICE SR-71
Don Filips, koji je služio u ratnom vazduhoplovstvu SAD-a i surađivao s obaveštajnim službama vlade SAD-a, a pre toga radio za avio-kosmičku organizaciju Lockheed Skunk Works, u ratnom je američkom vazduhoplovstvu radio na avionu SR-71 koji će kasnije postati poznatiji pod nazivom ‘Blackbird’ – Crna Ptica. No, u projektu ‘Otkriće’ otkrio je da je letelica modela SR-71 imala preteču, poseban model izgrađen za CIA-u. Ta letelica prethodnik upućuje na to da su ove letelice zamišljene i za sasvim neuobičajenu ulogu. Svaki je pilot, od kojih Filips poznaje nekolicinu, neposredno pre poletanja dobio određeni zadatak, a njihov zadatak uključivao je i praćenje kretanja prema i sa planeta Zemlje. Filips prepričava i iskustvo iz 1966. godine dok je bio stacioniran u kasarni 80-tak kilometara udaljenoj od baze ratnog vazduhoplovstva Nellis u Las Vegasu, jednog od najvažnijih centara za obuku za različite tipove posebnih letelica i borbenih aviona, te za obuku pilota iz celog sveta.
Te 1966. godine između 1:00 i 2:00 ujutro zajedno s još nekoliko kolega posmatrao je svetla kako jure nebom, krećući se brzinom od otprilike 4.000 do 6.000 kilometara na sat. Naglo bi proletela nebom i onda se potpuno zaustavila, promenila smer pod oštrim uglom i nastavila dalje. Filips opisuje kako su posmatrali ‘tih šest ili sedam letelica’ pet minuta sve dok se nisu grupisali prema severozapadu i stvorili krug. Sve se to odvijalo na severozapadnom delu neba, istočno od područja poznatog pod nazivom ‘Area 51’ na kojem se nalazi baza ratnog vazduhoplovstva za eksperimentalne letove Groom Lake. Objekti su se počeli vrteti u krug i onda su nestali. Nakon sat vremena pridružili su im se drugi kolege, takođe vrlo zapanjeni, koji su predstavu na nebu posmatrali s drugog mesta. Oni su na radaru uhvatili tih šest letelica, ali niko nije znao gde su sleteli jer su se samo stopili i nestali. Svim očevicima strogo je naređeno da o tome nikome ne govore.
NLO I NUKLEARNI PROJEKTILI
Zašto su američku vojsku brinuli NLO-i vidljivo je iz svedočenja Roberta Salasa koji je služio u ratnom vazduhoplovstvu (diplomirao je na Akademiji ratnog vazduhoplovstva 1964). U martu 1967. godine bio je stacioniran u vazduhoplovnoj bazi Malstrum u Montani kao oficir odgovoran za lansiranje projektila tipa Minuteman.
Šesnaestog marta, 1967. nalazio se 30 metara pod zemljom u kabini, prateći i nadzirući deset projektila s nuklearnim bojnim glavama, kad su ga pozvali stražari koji su primetili čudna leteća svetla. Nije znao što bi počeo s tom informacijom, pa im je rekao da mu jave ako se dogodi nešto značajnije. Ubrzo je usledio još jedan poziv. U glasu stražara koji je zvao, priča Salas, čuo se strah. Izvestio je da ispred prednjih vrata silosa s projektilima lebdi sjajni blješteći crveni predmet ovalna oblika. Naredio je svim čuvarima da imaju spremno oružje i tražio od Salasa daljnja uputstva. Salas je probudio zapovednika Freda Mywalda, danas penzionisanog pukovnika. Dok mu je opisivao situaciju, nuklearni projektili počeli su jedan za drugim otkazivati. Dospeli su u zakočen položaj u kojem ih se nije moglo lansirati. Od trenutka kada je primio poziv o NLO-ima koji lebde ispred glavnog ulaza za nekoliko minuta otkazalo je šest do osam projektila. Istoga jutra sličan se slučaj dogodio i kod oružanog sistem ECHO (Salas je radio na sistemu OSCAR), u sličnim okolnostima. Nakon što je NLO primećen iznad objekta za lansiranje, svih deset projektila je otkazalo. Salas je pokazao i dokumentaciju koju je dobio iz ratnog vazduhoplovstva na temelju Zakona o slobodi informisanja u kojoj je točno opisan incident na oružanom postrojenju ECHO u kojem se spominje NLO. Među dokumentima je i teleks u kojem stoji: ‘Činjenica da se ne može naći niti jedan očigledan razlog za gubitak deset projektila izaziva duboku zabrinutost ovog odelenja’. Salas je pokazao i potpuni izvještaj o vrlo sličnom događaju u Severnoj Dakoti u Augustu, 1966. godine kada se NLO takođe pojavio iznad silosa za lansiranje projektila.
NLO-I I NA MESECU
Dona Hare je radila u avio-kosmičkom centru Philco Ford od 1967. godine do 1981. godine kao tehnička crtačica. Izrađivala je dijapozitive lansiranja i sletanja, projekcijske i operativne karte, te lunarne karte za NASA-u. Jednom prilikom joj je slučajno u NASA-inom fotografskom laboratoriju, koji je bio nasuprot njene kanselarije, jedan od tehničara skrenuo pažnju na NASA-inu fotografiju na kojoj se video NLO. Tehničar joj je objasnio da je to vrlo poverljiv podatak te da se ovakve fotografije uvek retuširaju pre nego što dospeju u javnost. Dona Hare se nakon toga odlučila raspitati i kod drugih zaposlenika. Jedan stražar joj je ispričao da mu je jednom rečeno da spali neke fotografije i da ih pritom ne gleda. Drugi stražar u maskirnoj odori nadzirao ga je dok je spaljivao fotografije. Ali, iskušenje je bilo preveliko, pa je ipak pogledao jednu sliku.
Bila je to fotografija NLO-a. Odmah nakon toga dobio je od stražara udarac u glavu. Dona Hare je takođe ispričala kako joj je osoba koja je bila u karantinu s astronautima Apolla, mada u strahu, rekla da su astronauti ispričali kako su prilikom sletanja na Mesec na njemu videli neku letelicu. Astronautima je zabranjeno bilo kome govoriti o tome. Larry Warren je 1980. bio stručnjak za sigurnost u vazduhoplovnoj bazi RAF-a Bentwaters u Woodbridgeu i nadzirao je američko nuklearno oružje, koje je u to vreme bilo uskladišteno onde bez znanja britanske nacije. Opisao je kako su se iznad skladišta oružja tokom tri noći pojavili NLO-i. Strani objekti preletali su preko skladišta oružja i prema oružju ispalili neobično tanke zrake svetla koje su imale negativan učinak na njih. Ti su objekti tokom dve različite noći sleteli na zemlju, a viđena su i druga živa bića. Zamenik komandanta vojne baze povodom tog slučaja napisao je i memorandum s video i audio zapisima s lica mesta u kojima je tačno zabeleženo kretanje tih objekata i njihov nedozvoljen ulazak u naš vazdušni prostor. Ali, sve je proglašesno vojnom tajnom.
ARV – ‘ALIEN REPRODUCTION VEHICLES’
Mark McCandlish je 21 godinu radio kao konceptualni umetnik za različite ustanove obrane. Ispričao je kako je 1967. godine u bazi ratnog vazduhoplovstva Westover u Masačusetsu, u rukovodstvu strateškog zapovedništva 8. vazduhoplovne, kroz teleskop posmatrao NLO koji je lebdio iznad skladišta nuklearnog oružja otprilike deset minuta i onda naglo nestao brzinom ispaljena metka. Ispričao je i kako je 1988. saznao za tri leteća tanjira koji su se tokom aeromitinga koji se održavao 12. Novembra, 1988. nalazili u ogromnom hangaru u bazi ratnog vazduhoplovstva Norton u Kaliforniji. Ti su diskovi lebdeli malo iznad zemlje bez ikakva vidljiva potpornja. Nazivalo ih se ‘vanzemaljskim reprodukcijskim vozilima’ (ARV – ‘Alien Reproduction Vehicle’),
a takođe su bili poznati pod nadimkom flux-lineri jer su koristili struju visokog napona.
Takođe, McCandlish je ispričao kako se 1994-95. u hangaru u severnom krilu baze Edwards nalazila slična tajna letelica zvana ARV. McCanbdlish je počeo istraživati i naišao na niz dokumenata ratnog zrakoplovstva koji više ne spadaju u kategoriju poverljivih, a koji pokazuju da su se u ratnom vazduhoplovstvu već 1960. godine testirali leteći tanjiri u vazdušnim tunelima te u tunelima tipa Mach-20. Bili su sferičnih i konveksnih oblika. Publici konferencije je pokazao i međuuredski memorandum iz centra Hercules Aerospace u kojem je opisana određena naučna teorija nečega što se naziva ‘energija nulte tačke’ i ‘skalarni talasi’. Na tome se temelji tehnologija antigravitacijskih propulzivnih sistema. Pokazao je i dokument koji opisuje šest sastanaka na kojima su učestvovale obaveštajne agencije odbrane i ruski naučnici u sklopu zajedničkog istraživanja takozvane ‘osnovne tehnologije funkcioniranja’ koju je prvi otkrio naš Nikola Tesla ranih 1900-tih.
PRETNJA IZ SVEMIRA
Zanimljiv je i deo svedočanstva izvesne Carol Rosin koja se od 1974. do 1977. dok je radila za Fairchild Industries, upoznala s Wernerom von Braunom, tvorcem nauke o raketama. On joj je izrazio svoj stav da treba prestati postavljati naoružanje u svemir. Tvrdio joj je da se svima laže da je taj proces naoružavanja usmeren jedino i prvenstveno protiv zlog carstva, Rusa. Vizionarski joj je rekao kako će se nakon Rusa tvrditi da se svemirsko naoružanje razvija zbog terorista i zemalja trećeg sveta, odnosno problematičnih nacija, ili kao zaštita od asteroida, mada je vanzemaljska pretnja, po njegovim rečima, pravi razlog njegove gradnje. Vizionarski je rekao da će teroristi budućnosti koristiti bombe u kovčezima te hemijsko, virusno ili bakteriološkom oružje za koje je svemirsko naoružanje potpuno nedelotvorna zaštita.
No, po von Braunu, SAD će uvek ‘pronaći’ neprijatelja zbog kojega će se graditi svemirsko naoružanje – čija se celokupna strateška opravdanost bazira na laži. Projekt ‘Otkriće’ je u maju, 2001. godine bio na pravom putu da potakne kongresnu istragu koja bi trebala na svetlo dana izneti poznate činjenice o NLO-ima. Svi svedoci bili su voljni svedočiti pred Kongresom SAD-a. 11. Septembra, 2001. upropašteni su višegodišnji napori ‘Otkrića’. Nakon terorističkog napada neviđenih razmera u kojem su srušeni njujorški neboderi postalo je nedomoljubno prozivati vojsku ili službe koje brinu za sigurnost nacije. Događaji su se razvijali onako kako je to Werber von Braun i predvideo pre četvrt veka. SAD su našli nove neprijatelje, tj. novo opravdanje da činjenice koje bi mogle bitno uticati na naš sveukupni pogled prema svemiru i svetu kojem živimo ostanu – vojna tajna.
SVEDOČANSTVA
GRAHAM BETHUNE – Zovem se Graham Bethune. Penzionisani sam mornarički zapovednik i pilot. Imao sam pristup strogo poverljivim podacima. Pre pedeset godina, 10. Februara, 1951. godine letio sam s Islanda prema Newfoundlandu. Bila je noć i mrak. Petstotinjak kilometara udaljeno od Argentine, primetio sam svetlo na vodi. Izgledalo je poput obasjana grada. Kad smo se približili tom svetlu, razabrali smo jezivi krug belih svetala na vodi. Neko smo ih vreme posmatrali, a onda su se svetla ugasila i na vodi više nije bilo ničeg. Sledeća stvar koju smo videli bila je mala žuta aureola, mnogo manja od onoga otkud je dolazila.
Objekt je bio 25 kilometara udaljen od nas. Naglo sam povećao visinu. Zbog njegove putanje odbacio sam spremnik za ulje, zaronio nosom letelice kako bih uspeo proći ispod tog objekta. Ispod sebe sam začuo buku. Pomislio sam da se zaletio u nas. Vidio sam da se nekoliko članova posade saginje. Neki od njih bili su i povređeni. Odjednom se objekt pojavio s naše desne strane, polako se izmaknuo i letio s nama. Još nije bio dosegao našu visinu, no mogli smo mu razaznati oblik. Imao je kupolu te je emitirao onaj svetlosni kolut. U pilotskoj kabini je otkazalo četiri ili pet uređaja; između ostalog magnetski kompas, elektromagnetski efekti i pokazivači smera. Radar je otkrio letelicu koja se kretala preko 2.000 km na sat. U našem je avionu bio 31 putnik, te lekar psihijatar i članovi posade od kojih su svi videli ovaj prizor u različitim trenucima.
DAN VILIS – Zovem se Dan Vilis. Služio sam u mornarici SAD-a. Imao sam pristup najpoverljivijim tajnim podacima nivoa 14. Radio sam u sobi za dešifrovanje u stanici mornaričkih veza u San Franciscu. 1969. godine primio sam prioritetnu poruku s broda u blizini Aljaske koja je bila strogo poverljiva. S broda su izvestili da je primećen sjajeći crvenkasti objekt eliptičnog oblika prečnika dvadesetak metara kako izlazi iz okeana levo od pramca broda. Izronio je iz vode i odjurio u svemir brzinom otprilike 11.000 km na sat. To je zabeleženo na radaru broda i potvrđeno. Dosta vremena nakon tog događaja radio sam u mornaričkom elektroničkom i tehničkom centru u San Diego. Kolega mi je radio u NORAD-u (Severnoameričko zapovedništvo protuvazdušne obrane). Kad je tek počeo raditi u toj ustanovi, na ekranima koji prate sve što se kreće u svemiru i vazduhu primetio je leteće objekte koji su skretali pod pravim uglovima. Kada se išao raspitati o čemu je reč, stariji kolega mu je rekao : ‘To su nas samo posetili naši mali prijatelji’.
KARL VOLF – Zovem se Karl Volf. Bio sam serviser za preciznu fotografsku elektroniku i imao pristup strogo poverljivim šiframa u američkom ratnom vazduhoplovstvu. Bio sam stacioniran u vazduhoplovnoj bazi Langley u Virdžiniji. Sredinom 1965. godine prebačen sam na projekt Lunar Orbiter Agencije za nacionalnu sigurnost u Langley Field. Voditelj projekta bio je dr. Colly. Imali su problema s elektronskim uređajem koji je onemogućavao izradu fotografija. Došao sam u tu ustanovu rešiti problem. Tamo je bilo naučnika iz celog sveta. Bio sam zapanjen kad sam video da na projektu Agencije za nacionalnu sigurnost učestvuju ljudi iz celoga sveta. Na početku mi sve to nije imalo smisla.
Odveli su me u laboratoriju u kojem se nalazio neispravni uređaj. Nisam ga mogao popraviti na licu mesta, nego se uređaj trebao odneti na popravak. U crnoj komori je sa mnom tada bio još jedan pripadnik vazduhoplovstva. Zamolio sam ga da mi opiše proces kako podaci stižu s lunarnog orbitera do laboratorija. Pola sata nakon što mi je opisivao proces, usput je rekao: ‘Otkrili smo lice na stražnjoj strani Meseca.’ Počeo mi je pokazivati fotografije koje to dokazuju. Prikazivale su određene strukture, zgrade gljivasta oblika, kružne zgrade i tornjeve. U tom sam se trenutku veoma zabrinuo jer sam znao da raspravljamo o posebno obeleženim tajnim podacima. Prekršio je sigurnosni kodeks i zapravo sam se vrlo bojao. Nisam više postavljao pitanja. Nakon nekoliko trenutaka, neko je ipak ušao u sobu. Onde sam radio još tri dana, a kad sam se vraćao kući, sećam se da sam naivno mislio da ću o svemu ovome slušati na vestima.
DŽORDŽ A. FILER – Zovem se Džordž Filer. Penzionisani sam radnik obaveštajne službe i pilot s gotovo 5.000 sati u vazduhu. Nisam verovao u NLO-e sve dok nismo dobili poziv Londonske kontrole leta u zimu 1962. godine koji je glasio: ‘Hoćemo li ganjati jednoga?’ Odgovorili smo: ‘Svakako’! Spustili smo se s 9.000 metara na 300 metara visine na kojoj je lebdio NLO. Oštro smo zaronili i zapravo presekli putanju letelice. Prilično je opasno ganjati NLO-e. U svakom slučaju, uspio sam uloviti NLO na radaru udaljen od nas otprilike 60 km te smo primetili svetlo u daljini. Što smo se više približavali, dobivali smo jači povratni signal na radaru. Radarski signal bio je vrlo jasan i konzistentan, što je upućivalo na to da je reč o nekakvom metalnom predmetu. Kad smo se približili NLO-u na otprilike dva kilometra, samo je obasjao celo nebo i odjurio u svemir. Prizor je bio sličan uzletanju svemirske letelice.
Kasnije sam radio u obaveštajnoj službi. U Vijetnamu sam izveštavao generala Browna o NLO-ima. Kad sam bio u 21. Jedinici ratnog vazduhoplovstva u vazduhoplovnoj bazi McGuire, izveštavao sam generala Gowa o aktivnosti NLO-a iznad Teherana u Iranu 1976. godine. U jednom je izveštaju stajalo da su dva aviona tipa F-4 poletela iz iranske baze ratnog vazduhoplovstva i pokušala presresti NLO. Čim su uključili sistem za nadzor naoružanja, električni su se sistemi ugasili te su se morali vratiti u bazu. To je posebno važno jer je ista stvar primećena i na satelitima. Osamnaestog januara, 1978. ujutro, na putu prema bazi na dnevni sastanak sa zapovedništvom, primetio sam neka svetla u daljini na kraju piste. Kad sam stigao u zapovedni stožer, viši narednik me izvestio da su NLO-i bili u koridoru celu noć, da ih se videlo na radaru i u kontrolnom tornju. Pristigli su izveštaji da je jedna letelica sletela ili se srušila u Fort Dicksu nedaleko od baze McGuire.
Ovaj je slučaj sličan onome u Rosvelu. Iz letelice je izašao svemirac te je u njega pucao vojni policajac. Izgleda da je bio ranjen i da je krenuo prema bazi McGuire. Pripadnici naše sigurnosne policije izašli su van i na kraju piste našli mrtvog svemirca.Rekli su mi da o ovome izvestim glavno zapovedništvo, generala Toma Sadlera na jutarnjem sastanku u osam sati, no pomislio sam da to i nije tako dobra zamisao. General nema baš dobar smisao za humor, a i sam nisam verovao u ovo. Malo sam išao proveravati i istraživati, zvao sam 438. zapovednu jedinicu i svi su imali podjednaku priču. Sledeće jutro, pre sastanka na kojem sam trebao podneti izvještaj o ovom događaju, svi su bili zabrinuti i rekli su mi da ne spominjem ništa jer je pitanje preosetljivo. Nakon ovih događaja počeo sam se baviti NLO-ima. Voditelj sam ogranka Zajedničke mreže za NLO (MUFON) istočne obale, te između Nacionalnog centra za prijave viđenja NLO-a Peter Davenport i organizacije MUFON nedeljno primimo stotinjak prijava viđenja NLO-a od ljudi širom SAD-a. Ako krenete proveravati, uverićete se da su oni negde tamo, i to prilično nisko tako da ih se može videti. Ljudi ih neprestano viđaju.
KLIFORD T. STON – Zovem se Kliford Stone. Bio sam oficir u vojsci SAD-a. Imao sam tajni pristup nuklearnom osiguranju. Mogao sam dobiti potrebno dopuštenje za bilo koju radnju potrebnu u posebnim operacijama kad su me na njih pozvali. Pod posebnim operacijama podrazumevam situacije u kojima smo pregledavali letelice koje su se srušile. U nekim letelicama pronašli smo tela, a neka od njih bila su i živa.
Dok smo sve to radili, govorili smo američkoj javnosti da takve stvari ne postoje. Svetu smo govorili da vanzemaljci ne postoje. Ali, najvažnija je stvar to što smo celo ovo vreme uveravali američki narod da ne postoje stvari poput NLO-a. Učestvovao sam u operacijama u kojima smo iz letelica izvlačili vanzemaljska tela. Dok sam bio stacioniran u Virdžiniji 1969. godine, dogodila mi se jedna takva situacija. Otišli smo u Indian Town u Pennsylvaniji. To mi je bio prvi zadatak koji je uključivao srušeni NLO. Kad smo stigli na mesto događaja, onde je već bila jedna ekipa. Mi smo bili rezervni tim, i trebali smo biti osigurani protiv nuklearnog, hemijskog i biološkog materijala jer se u letelici navodno trebao nalaziti nuklearni materijal.
Kasnije je većini ljudi bilo rečeno da u letelici nije bilo ničega, da se samo srušio jedan od naših aviona. Ja sam znao da to nije istina jer sam bio jedan od onih koji se približio letelici držeći Geigerov brojač na kojem se očitavala radioaktivnost. Bio sam prvi koji je pristupio letelici i vidio da se u njoj nalaze tela. To je bio prvi od približno 12 takvih događaja. Nesreće NLO-o nisu događaji koji se dešavaju svakodnevno. Retke su. Znam da nismo sami u svemiru …
conopljanews.net
