Dušo, Da Li Si Tu? Čudan eksperiment zamislili su ruski naučnici-fizičari, zajedno sa saradnicima Medicinskog istraživačkog centra – da uspostave kontakt sa mrtvim čovekom! Tačnije, sa čovekom u stanju kliničke smrti – na operacionom stolu. Želili su da pronađu način komunikacije sa njegovom leptotalasnom supstancom ili prostije rečeno, sa njegovom dušom, koja je već napustila telo, ali još lebdi negde tu u blizini.

Iako eksperiment nije uspeo,istraživači ne gube nadu. Još od drevnih vremena, kada su u društvu počeli sazrevati mislioci koji su podsticali čovečanstvo da upozna same sebe, pojavilo se pitanje tajne života i smrti. Svi znamo da ranije ili kasnije sve živo mora umreti. Ali, šta se tamo, iza toga praga nalazi, ne zna se – da li apsolutno ništa ili produžetak započetog na ovom svetu?
Takve, ne baš najveselije misli, opsedale su i poklonike marksističko-lenjinističke filozofije i idealiste. Po prvima, smrt je samo uništenje i ništa više, razlaganje celine na proste činioce. Idealisti pak tvrde da je smrt produžetak života. To nije propast ličnosti, već samo prelazak u njeno drugo stanje – duhovno. Gde je tu istina? Poslednjih godina istraživači niza zemalja poklanjaju veliku pažnju izučavanju stanja čoveka u času smrti.
Oni smatraju da se, upravo tada, na toj poslednjoj granici, zbivaju procesi koji bacaju svetlost na tu veliku tajnu. Podsticaj za takvo interesovanje dao je ruski akademik, prirodnjak i osnivač mnogih naučnih disciplina, Vladimir Ivanovič Vernadski (1863-1945), svojom teorijom o noosferi – području oko Zemlje gde se koncentriše sav intelektualni potencijal prethodnih pokolenja! Ako se uspe dokazati da se život posle smrti produžava, to bi korenito izmenilo naša saznanja i primoralo nas da ponovo razmotrimo vrednosne kriterijume naše civilizacije.
Našao se čovek koji je znao da odabere ključeve za ‘onostrani svet’: ‘Čovek umire, i u tom trenutku, kada njegova fizička patnja prestaje, on u stvari i dalje čuje kako ga lekari proglašavaju mrtvim. Čuje neprijatni šum, snažnu zvonjavu, ili zujanje, a istovremeno oseća kako se velikom brzinom kreće kroz dugi mračni tunel. Posle toga, odjednom otkriva da se nalazi van svoga tela koje posmatra sa rastojanja, kao slučajni posmatrač. On razmatra mogućnost da se vrati u život i nalazi se u stanju nekog emocionalnog šoka’.
Ovo je citat iz knjige ‘Život posle smrti’, američkog naučnika, doktora filozofije i medicine, Rejmonda Mudija, izdate 1977. godine u SAD, koja je sa velikim uspehom prevedena u mnoštvu zemalja. Tema i druge njegove knjige ‘Život posle života’, izazvala je takođe veliko uzbuđenje. Tim više što je knjiga strogo dokumentovano, zasnovana na svedočanstvima ‘očevidaca’ koji su se vratili sa onog sveta. Dr Mudi je ispitao 1.500 ljudi, žena i dece koji su oživeli nakon kliničke smrti. Uočio je identičnost u najvećem broju slučajeva, ili bar približnost – zavisno od sposobnosti ispitanika da što vernije prikaže svoja ‘viđenja’ sa onog sveta. Zanimljivo je još nešto: gotovo niko od ‘putnika’ nije poželeo da se vrati u svoje ‘prolazno’ telo – toliko im je ‘tamo’ bilo lepo. Izuzeci su samo tri mlade majke koje su na zemlji ostavile svoju novorođenćad, pa su se borile da im se vrate. I vratile su se, kao uostalom, i ostali.
Odmah posle izlaska prve Mudijeve knjige, istraživači su zapazili činjenicu da je, odvojivši se od fizičkog tela, laptotalasna supstanca (duša) ispitanika mogla da vidi i čuje ne samo ono što se događa u operacionoj sali, nego i u sporednim prostorijama, tamo gde im se nalazila rodbina. Bilo je stoga nekoliko slučajeva da su ljudi, povrativši se u život, odmah prepravljali svoje testamente, pošto su čuli razgovore rođaka koji se uopšte nisu žalostili zbog njihove smrti. A veoma mnogo sličnosti o zagrobnom putovanju ima i u poznatoj ‘Tibetanskoj knjizi mrtvih’, koja je postala poznata u Evropi tek u 20. veku.
Da čoveka okružuje energetsko polje koje nosi informaciju – to više nije senzacija. Ta činjenica potvrđena je i instrumentima. Štaviše, aparati su uspeli da ustanove postojanje nekoliko slojeva u energetskom polju, od kojih svaki nosi svoje funkcionalno opterećenje. Jedan od tih slojeva jeste i leptotalasna suptanca, koja čuva intelekt i, ako se može tako reći – samu bit čoveka. Eksperimenti u Sankt Peterburgu, u institutu za preciznu mehaniku u optiku, gde su istraživali mrtvace, izazvali su pravu senzaciju. Reč je o ispitivanju leševa koji više nisu mogli da se ožive.
Utvrđeno je da, i nekoliko dana nakon smrti, energetsko polje produžava da okružuje mrtvo telo. Dakle, svi slojevi osim leptotalasne supstance ostaju uz mrtvaca, mada je i ona bila prisutna u prostoriji. E sad, ako bi se na neki način ona mogla zasebno ‘uloviti’, znači da bi se moglo nekako i dejstvovati na nju i navesti je da reaguje na signale. A to je – ključ za kontakt.