Donosimo vam priču – poučna i u životu vrlo široko primjenjiva priča toliko je puta ispričana da je danas vrlo teško pronaći njenog autora, a u njoj će vam kroz priču starog pastira postati jasno koliko jedna naoko logična i opravdana odluka zapravo može biti pogrešna. Jednom su jednog starog pastira, koji je već preko sedamdeset godina čuvao ovce upitali novinari: ‘Možete li nam ispričati nešto osebujno, što vam se zasigurno moralo dogoditi, za tako dugo razdoblje.’ Razlog, zašto su uopšte novinari došli je bio taj da je država odlučila da mu dodeli počasnu penziju za njegov osamdeseti rođendan, jer je pošteno
obavljao svoj posao eto već punih sedamdeset godina, a nikakvih drugih osnova ne bi mogao imati po kojima bi dobio zasluženu penziju, jer nije bio nigde prijavljen, ni na kakvim platnim spiskovima preduzeća.
Starac se ispočetka branio, da je on običan pastir i već mu je bilo neugodno što su uopšte došli oni kojih se niti u snu čovek ne bi nadao, a kamoli da će još o njemu neko i pisati u novinama, za koje je on, onako nepismen, samo znao da postoje. No, novinari kao novinari, napasni kao ose, nisu se dali tek tako odbiti. A prostodušni je starac na kraju ipak popustio i započeo pričati. Imao je on običnih priča, koje su za običnu raju i koje se mogu pričati uz vatru deci,
jedino je mislio da su one suvišne. Kada sam imao dvadeset godina, našao sam u šumi malo nejako psetance. Onako malešno mi se smililo, pa sam ga jednostavno pokupio sa sobom bez razmišljanja.Već nakon par dana mi se to pseto privrglo, i ja sam ga zavolio. Svuda sam ja njega vukao sa sobom, delio sa njim što sam i sam imao. I pseto je lepo napredovalo. No, seljani su me počeli zadirkivati govoreći da je to vuk i da ga trebam ubiti, jer inače će se veliko zlo dogoditi. Kako sam ih mogao poslušati, kad mi je srcu priraslo i gotovo. Pseto je postalo kršno, veliko, i kad bih ponekad nešto zaboravio u selu, slobodno sam ga pustio, rekavši da mi to sam donese. Gledao bi me za trenutak u oči, kao da traži na neki drugi način, a ne rečima, što sam mu rekao. Bio je to vrlo pametan pas i pomagao mi je čuvati ovce. Jednog kasnog, letnjeg popodneva, nebo je nekako pritislo. Bilo je vedro, ali vazduh je bio težak, kao da će kiša. Ušao sam u kolibicu u planini, u kojoj je bio i tor za ovce koje su tu plandovale u senci par stabala. Čim sam legao na ležaj, oči su mi se same sklopile. Bilo je sparno. Ne znam koliko sam dugo ležao, tek nešto me je prenulo iza sna. Neko krkljanje i režanje. Sve je bilo nekako prigušeno, tako da nisam bio siguran da li ja to spavam ili sam budan. Izašao sam da vidim ipak šta je. Vrata kolibice su gledala na zapad. Narandžasta sunčana lopta je bila još za koplje visoko. U smeru prema suncu moj je pas sedio. Gubica mu je bila sva krvava, a kako je bio okrenut na stranu, sunce mu je narandžasto prosijavalo kroz oči. Kao da je mesto njih imao dve žeravke. Sve je izgledalo tako nestvarno tim više, što se ispred njega nalazila hrpa pušećeg mesa iz prohujalog života. Odmah sam shvatio što je bilo. Ušao sam hladno mirno u kolibu i skinuo pušku ponad vrata i ponovno izašao. Podigao sam lagano pušku, nanišanio mu glavu, glavu mog vuka. On se nije ni pomaknuo. Kao da je osećao krivicu što je prokockao moje poverenje, koje sam u njega uložio. Povukao sam obarač i on je pao. Da bih nekako spasio, što se spasiti dalo, otišao sam u selo po nekog od seljana i kola. Pomalo me je bilo i sram što pre nisam seljane poslušao.
Sunce je upravo zalazilo, kada smo počeli tovariti leševe ovaca u kolica. Možete zamisliti koliko je bilo moje zaprepaštenje kada sam izmedju ovaca naišao na tri leša vuka i jedne vučice. Srce mi se steglo, a na oči mi krenuše suze. Ubio sam svog istinskog prijatelja. Posumnjao u zvezdu na nebu.
Odonda je prošlo šezdeset godina, a ja tu sliku ne mogu zaboraviti, kao da se danas zbilo. Odonda sam se nekako povukao u sebe. Reči su mi nevoljno prelazile preko usana. Bio sam vrlo pažljiv. Jasno mi je postalo da nema više mesta u mojoj duši za bilo kakvo osuđivanje bilo koga. Cena toga je bila visoka, a niko me nije ni pitao da li želim kupiti to iskustvo.