I ugledni profesor Boris Poršnjev, član ruske Akademije nauka i autor brojnih naučnih rasprava, smatra da almaši uistinu postoje i da je samo pitanje vremena kada će to i nauka konacno potvrditi.
Na osnovu brojnih autentičnih izveštaja, Poršnjev je objavio možda najtemeljniji opis tog divljeg stvorenja: ‘Nema krzno, nego oštru dlaku kroz koju se ponekad nazire koža. Mladi se rađaju bez dlake, a lobanja im je na temenu čunjastog oblika. Zubi su im poput ljudskih, ali nešto krupniji, s jače razmaknutim očnjacima… Često grabe predmete prstima i dlanom, a da pri tome ne koriste palce. Mogu trčati veoma brzo, gotovo kao konji, penjati se po drveću i plivati u rečnim brzacima… Mužjak i ženka ostaju zajedno čitav život i često se sklanjaju u pećinama. Neugodno smrde, umeju bacati kamenje, ali ne i izrađivati oruđe. Vole se grejati uz žar napuštenih vatri, ali ih sami ne znaju upaliti i održavati. Jedu male životinje i biljke, a kreću se uglavnom u sumrak ili noću…’
Poršnjev je imao priliku da prouči i brojne izveštaje s Kavkaza o susretima pojedinaca s tamošnjim divljim ljudima, koje lokalno stanovništvo naziva imenima – ‘kaptari’ i ‘blaban-guliji’. Njihovo viđenje zabeleženo je u mnogim područjima kavkazskog gorja što se proteže na prostore Azerbejdžana, Gruzije i Dagestana, a Poršnjev je posebnu pažnju obratio jednom odista nesvakidašnjem slučaju – divljoj ženi, koju su, kao posve mladu, zarobili stanovnici sela Thkine, na reci Mokvi.
Žana, kako su joj kasnije dali ime, nakon hvatanja bila je vezana lancima i držana u obližnjoj pećini, ali se za tri godine toliko pripitomila da je prvo premeštena u drveni kavez, a onda u seosku kolibu. Imala je sivkastocrnu kožu obraslu kratkim, gustim crvenkastim dlakama. Budući da nije nikada naučila govoriti, sa seljanima je komunicirala neartikuliranim, grlenim glasovima. Imala je široko lice s jako ispupčenim jagodicama, velika usta, isturen snažan podbradak i snažne čeljusti, velike bele zube i ‘divlji izraz na licu’. Žana je mogla trčati brzo kao konj. U početku se bojala pasa, ali je uskoro naučila da se pomoću komada drveta brani od njih. Naučila je bacati kamenje. U početku je jela samo voće, a kasnije sve što bi joj se nudilo, ali je osobito volela meso i pivo.
Nakon nekog vremena, Žana je zatrudnila s jednim seljakom po imenu Sebekija, ali joj je dete umrlo odmah nakon poroda. Kasnije je imala još dva sina i dve ćerke čiji potomci i danas žive. Godine je 1964. Poršnjev posetio dva Žanina unuka, rudara na Kavkazu, i saznao da je Žanin mlađi sin Khvit umro sa 65 godina, a da je starija ćerka Gamassa bila tri puta snažnija od najsnažnije žene u selu i da je imala tamnu jako dlakavu kožu.
Svi Žanini potomci imali su izuzetno izraženu sposobnost oponašanja različitih životinjskih glasova i znali su se, navodno, sporazumevati sa divljim životinjama!
Nekoliko godina nakon Poršnjevog boravka na Kavkazu, jedan je drugi ruski istraživač, dr. Igor Burtsev, otkopao grob Žaninog starijeg sina Hvika, koji je umro 1953. godine, i iz groba uzeo lobanju, kako bi je naučno obradio. Dvogodišnja ispitivanja su pokazala značajne razlike između kostiju i sastava lobanje sina divlje žene i ‘normalnih’ ljudi!
Ako je tačna ova zanimljiva priča ruskog naučnika Borisa Poršnjeva, i ako je Žana odista pripadala porodici ‘divljih ljudi’, onda je ona mogla biti jedino živa neandertalka, jer inače ne bi mogla imati potomke s čovekom. Nesumnjivo, pripadala je našoj vrsti – Homo sapiens – ali nije bila Homo sapiens sapiens, nego samo Homo sapiens neanderthalis!
Neki od najzanimljivijih ruskih izveštaja o divljim ljudima, poslednjih decenija najčešće dolaze iz dalekog i neistraženog Sibira. Tamo su, u beskrajnom carstvu močvara, tajgi i crnogoričnih šuma, na prostranstvu većem od 7,500,000 kvadratnih kilometara, navodno, zabeleženi mnogi susreti s čudnim, kosmatim čovekolikim kreaturama.
Proverom i analizom mnogobrojnih izveštaja došlo se do zaključka da se radi o dva tipa misterioznih divljih bića, jedan neverojatno liči na savremenog čoveka, a drugi, koji je mnogo krupniji, sličan je himalajskom jetiju. Prvi se tip snežnih ljudi sreće jedino na području severoistočno od Jakuta, u istočnom Sibiru, a drugi svuda – od Urala, na zapadu, pa sve do poluotoka Kamčatke, na dalekom istoku.
Budući da je područe Sibira, golemo poput kontinenta, vrlo retko naseljeno, stanovništvo je nomadsko i živi od sobova i lova, najčešći izveštaji o uzbudljivim susretima s divljim ljudima dolaze od naučnika, često i akademika, koji u Sibiru tragaju za novim rudnim nalazištima ili se bave istraživanjima sibirske flore i faune.
Jedan je od njih, geolog Vladimir Puškarev, 1978. godine u moskovskom časopisu ‘Tehnika maladjozi’, objavio opširan tekst o ljudima koji su se sreli s misterioznim divljim čovekolikim spodobama. Posebno zanimljivo bilo je svedočanstvo lovca Luke Vasiljevica Tunzjanova iz jednog gradića u okrugu Vasjakovo, na obali reke Ob.
‘Jedne sam se večeri vraćao iz Jaraskogorda u Vasjakovo. Sa mnom su bila i moja dva lovačka psa. Odjednom su počela rezati i pojurili su napred, ali su se brzo vratili s repom među nogama i cvileći prestrašeno. U tom su trenutku iz šume izašle dve krupne dvonoge spodobe. Jedna je bila viša od dva metra, druga nešto niža. Na sebi nisu imale nikakvu odeću, iako smo bili u novembru mesecu. Koža im je bila obrasla gustom kratkom dlakom, poput krzna. I lica i tela su im bila tamna. Brade su im bile isturene napred, a ruke neobično dugačke. Korak im je bio neobičan, drukčiji nego čovečiji, jer su u hodu nekako čudno zabacivali noge. Prošli su desetak metara od nas, neobazirući se ni na mene ni na preplašene pse.’
Kada je Puškarev upitao Tunzjanova ko bi mogla biti neobična stvorenja, lovac je nehajno odgovorio:
– Ne znam. U našem kraju takva bića nazivamo ‘uten-ehti-agen’ – onaj koji luta šumom!
Zanimljivu priču navodi i Myra Shackley u svojoj knjizi ‘Wild Men’:
‘U jednom se ruskom muzeju čuva neobičan dokument. To je izveštaj šefa ruske carske žandarmerije u Berezovom o ‘ubistvu čudovista’, koje se dogodilo u tajgi u leto 1846. godine. Ubili su ga dva lovca na životinjska krzna, F. Likisov – Samojed i Z. Obil – Ostjak, u tundri kraj Berezova, u zapadnom Sibiru. Dokument se čuva u arhivi Istorijskog muzeja u Tobolsku.
Dvojica trapera naišla su na čudovište u tajgi i kada su ga opkolili njihovi ljuti psi, Likosov je dohvatio pušku i ustrelio ga. Traperi su ga temeljito razgledali i ustanovili da mu je telo obraslo gustom smeđom dlakom, da je mužjak i da sasvim pouzdano nije medved. Zbog sumnje da su ubili čoveka, po nalogu viših vlasti obavljena je temeljita istraga i tako je nastao pomenuti dokument.’
Iskazi o susretima i viđenjima divljih ljudi neretko dolaze i sa krajnjeg ruskog istoka. Inženjer Aleksandra Burceva objavila je zbirku svedočanstava iz okruga Cukca i Lamut, na poluostrvu Cukotka, a tamošnje nomadsko stanovništvo ima i naziv za ‘svog divljeg čoveka’. Nazivaju ga mirigdi (‘siroka ramena’ ili ‘plećati’), a opisuju ga kao veoma visoko i snažno dvonogo biće, obraslo krznom i s glavom usađenom u ramena.
Mirigdi se može sresti samo za vreme kratkog leta, hrani se biljem i sirovim mesom, koje trga rukama a ne zubima i onda stavlja u usta i jede. Pored mirigdija, na poluostrvu Cukotki, u Beringovom moru, živi i kiltan (‘buljooki’), koji je stasom nešto manji, ima izrazito velike i buljave oči, gospodari planinama i rado krade plen lovcima.
I na obližnjoj Kamčatki nomadi često sreću divlja čovekolika bića obrasla gustom dlakom. Nazivaju ih različitima imenima – terik (‘čovek zore’), girkicavil (‘brzonogi’), arisa (‘čovek doline’) džulin (‘piljastoglavi’) ili imenima koja nemaju nikakva značenja, kao – arink i rekhem ! Podjednako kao u Rusiji, i u Kini je rasprostranjeno uverenje da divlji, snežni čovek živi u neistraženim predelima nepristupačnih planinskih masiva, kao što su Quinling, Bachan, Shenongjia i Himalaje. Posebno je Shenongjia oduvek smatran misterioznim.
Prema jednoj legendi, Shenong, bog poljoprivrede i stočarstva, morao je zbog visine tih planinskih vrleti, sagraditi skele da bi se mogao popeti na visoravan na kojoj je htio skupljati lekovito bilje. Upravo tako je i dobio svoje ime ovaj planinski masiv, jer rijec ‘jia’ na kineskom znači ‘skele’: Shenongjia – senongove skele!
Prvo ‘naučno’ posmatranje jednog kineskog jetija, kako navodi dr. Myra Shackley, obavio je biolog Wang Zelin, koji je odrastao i diplomirao u SAD. On je 1940. godine, kao naučni saradnik Nacionalnog komiteta za regulaciju Žute reke, doživeo nešto što nikada u životu neće zaboraviti.
‘Krajem septembra’, zapisaće kasnije Wang Zelin, ‘dok smo se u dva automobila vozili ravnicom Niang Niang i na 10 kilometara se približili gradu Jianglua, odjednom smo začuli nekoliko pucnjeva. Nakon pola kilometra vožnje, zaustavili smo se kraj grupe seljaka, okupljenih oko vojnika s puškom. Seljaci su nam uzbuđeno dovikivali: ‘Upucao je divljeg čoveka! Upucao je divljeg čoveka!…’
Na putu je, ležalo telo nekakvog stvorenja kakvo do tada nikad u životu nisam video. Stvorenje je bilo visoko najmanje dva metra, a celo mu je telo bilo obraslo veoma gustom riđastom dlakom, dugačkom otprilike 1 cun (3 cm).
Budući da je stvorenje ležalo na stomaku, nekoliko ga je seljaka okrenulo na leđa. Pokazalo se da je to ženka s velikim dojkama. Bradavice su joj bile upadljivo crvene, po čemu se moglo zaključiti da još doji mladunce. Kosa na licu je bila sasvim kratka, oči duboko usađene, a usne jako debele i ispupčene. Glava joj je bila uska, s jako ispupčenim jagodicama, a kosa dugačka 1 chi (30 cm).
Lice stvorenja me je jako podsetilo na lice pekinškog pračoveka (kineski Homo erectus). Seljaci su mi kasnije pričali da su viđali dva takva stvorenja, mužjaka i ženku. Kretali su se na stražnjim nogama, držeći se jako uspravno, visoki oko dva metra i strahovito snažni. Nisu znali govoriti nego su samo urlikali, režali i groktali.’
U Vuhanu se organizovala jedna od najkompletnijih naučnih ekspedicija koja je imala zadatak proveriti izveštaje iz provincije Hubej da u tom neistraženom kraju divlji ljudi nanose velike štete lokalnom stanovništvu. Prema šturim podacima objavljenim u Pekingu, u Hubeju je živelo najmanje 300 ljudi, koji su se sreli s čudnim ljudskim kreaturama. Koliko je u tim neobičnim izveštajima bilo istine?
Na ovo pitanje, potražen je odgovor kod uglednog kineskog naučnika Tczoua Guoshinga, istrazivača Muzeja prirodne istorije u Pekingu, koji je već nekoliko puta bio u ekspedicijama, što su pod visokim okriljem kineske Akademije nauka, boravile u divljim predelima provincije Hubej.
– Ne, ne verujem da se radi o divljim ljudima. U pitanju je, mozda, neka retka vrsta kratkorepih majmuna – odgovorio je kratko profesor Guoshing i podsetio na zanimljivu činjenicu. S obzirom na to da Kinezi vrlo brižljivo beleže hroniku svih pojava vezanih uz prirodu, i u ovom su slučaju okrenuli knjige i pronašli da se još od dinastije Tang, u 7. veku, makar jednom u stotinu godina, pojavljuju podaci o neobičnom stvorenju za koje se kasnije ispostavlja da je bio majmun.
Ipak, seljaci iz Hubeja veruju u postojanje divljih ljudi. O njima govori narodno stvaralaštvo, a jedno predanje za koje većina Hubejaca duboko veruju da je istinito, govori o tome kako je pre nekoliko decenija divlji čovek sišao s nepristupačnih vrleti i s jednog pašnjaka kidnapovao neku sirotu čobanicu. Selo je organiziralo hajku, ali nije našlo ni snežnog čoveka, a niti mladu seljanku. Napokon, kada je događaj počeo padati u zaborav, posle dve-tri godine, u selu se pojavila nesretna čobanica i sa sobom donela muško dete neobična izgleda. Ispričala je sve detalje svog tragičnog doživljaja, a za dete je priznala da mu je otac niko drugi nego – jeti! Naučnici koji su proučavali neobično muško dete nisu mogli potvrditi priču, ali je nisu ni demantovali, a kako je uskoro sirota žena skrenula s uma, ova neverovatna priča nikada do kraja nije sasvim razjašnjena.
Kineska Akademija nauka od 1976. godine primila je preko 150 obaveštenja o viđenjima snežnog čoveka, a posebno su zanimljiva dva slučaja: 32-godišnja je seljanka Gong Julan ispričala da je kosila travu kada je ugledala divljeg čoveka kako se polako kreće prema nekom stablu u blizini. Bio je visok i hodao je uspravno, a telo mu je bilo prekriveno gustom dlakom. Imao je dugu kosu koja mu je padala do ramena. Prislonio se uz stablo i dugo češao.
Naučnici koji su proveravali istinitost ovog slučaja , odista su na stablu – na 130, 180 i 200 centimetara iznad zemlje, što je odgovaralo visini struka, ramena i glave jetija – našli sive i smeđe dlake duge od 3 do 6 centimetara. Analizom u naučnim laboratorijama u Pekingu došlo se do nedvosmislenog zaključka da su dlake u osnovi iste strukture i sastava kao kod primata, te da se značajno razlikuju od medveđih!
Drugi je slučaj još zanimljiviji: jedne noći u maju 1976. godine, dok su se pustom cestom vozila šestorica članova partijskog komiteta lokalne šumarije, pred njihovo vozilo je iskrslo neobično divlje stvorenje. Bilo je visine normalnog čoveka, kretalo se uspravno, na dve noge, a telo mu je bilo prekriveno crvenkasto-smeđom dlakom. Istražna komisija je temeljito preslušala svu šestoricu očevidaca, koji su tvrdili da u pitanju nije bio medved niti majmun. Jedino ih je lice čudne spodobe podsećalo na gorilu!