‘Da, oborili su me. Preživeo sam mnoge bitke. ali ovu nisam. Ranjen u nogu, nisam više mogao da kontrolišem avion. Komande me više nisu slušale. Pao sam. Nisam mogao da izađem iz aviona. Potpuno sam bio svestan pada. Onda sam ugledao svog miraljesca. I on je bio ranjen, ali teže od mene. Nemci su nas tražili, ali mene nisu vidleli. Potrčao sam da se sakrijem. Mog prijatelja su odveli. Jedno vreme sam kružio okolo. Dobro sam se osećao i nisam mogao da shvatim kako to da se nisam smrskao. Moja je noga zdrava, šetam. Približio sam se francuskim seljacima da zatražim njihovu pomoć, ali me oni nisu videli. Opet sam sebi počeo da postavljam pitanja. Nisam bio ni gladan, ni žedan, ni naročito umoran. Video sam kako se moja okolina preobražava. Svuda je bilo boja: sunce je zalaziolo ili izlazilo.
Kao da su se boje ogledale na zemlji i na nebu. Legao sam i posmatrao kako se pretvaraju u oblike. Kao na filmu: jedna slika je zameljivala drugu. Bio sam iznanađen, ne znam gde sam. Postavljam sebi pitanja, molim, tražim pomoć. Onda mi priđe neko neopisivo neobičan, ali uprkos tome blizak. Reče mi da se ne brinem za promene. Tako je za sve bolje i ovde ću biti srećan. Nisam ga do kraja shvatio. Možda su me zarobili? Onda mi on reče da nema ni zatvora ni zatvorenika i ja sam ponovo osetio slobodu. Tada mi je rekao da se naspavam. Dodirnuo mi je oči i ja sam odmah usnuo. Kada sam se probudio, bio sam ponovo na okupiranoj teritoriji s Nemcima oko nas. Opet sam se vratio u svoje telo. Teško mi je bilo da ga napustim. Ja sam između dva sveta. Pomozite mi da se oslobodim ovog zemaljskog i da odem…
Te poruke su udovica pukovnika Gaskonja i njena ćerka primile u toku samo jednog dana, 4. februara 1942. godine.Ove dve žene su, mada u Engleskoj, na taj način saznavale događaje koji su se često odigravali hiljade kilometara daleko od njih i za koje su tek posle rata dobile potvrdu da su se zaista i desili.