Niko ne može sa sigurnošću tvrditi kada je, zapravo, teorija reinkarnacije stupila na evropske prostore, ali se, svakako, vrlo tačno može tvrditi da je ona stigla iz Indije. Ako se Vedama da epitet najstarijih svetih spisa čovečanstva, te ako se tragom vedskog uticaja krene po svetim spisima koji su usledili nakon Veda, onda nam neće preostati ništa drugo nego da konstatujemo kako je taj uticaj veliki, te da swe na tom tragu ovde posebno pozabavimo prisustvom teorije reinkarnacije u tim spisima, ako i, uopšte, u svim etapama razvoja evropske civilizacije i njene religijske i filozofske misli.
Sokrat, Platon i Pitagora imali su vrlo jasan stav prema reinkarnaciji. Ako je u Pitagorinim tvrdnjama da se može lako setiti svih svojih prošlih života možda i prisutna poveća doza njegove bujne mašte, Sokratu i Platonu se takvo što nikako ne sme pripisati, jer se, naprosto, Platonovo učenje vrlo ozbiljno bavi reinkarnacijom, a Sokrat, opet, na kraju svog života govori: ‘Uveren sam da zaista postoji takva stvar kakva je ponovno rađanje i da živi ustaju iz mrtvih’.
Platonovo verovanje da izjelice i pijanice u budućim životima mogu postati magarci, da se nasilnici i nepravednici u budućnosti mogu roditi kao vukovi i jastrebovi, a da slepi poslušnici zaslužuju da u budućem životu postanu pčele ili mravi, sva je prilika da nije ništa drugo nego upravo dosledno tumačenje vedskih znanja, do kojih je ovaj slavni starogrčki filozof svakako mogao doći.
Ovidije, Vrdilije, Lukijan i Ciceron bili su među najuglednijim ljudima Starog Rima, a svi su se usudili progovoriti na temu reinkarnacije. Pesnik Ovidije tako o duši piše sledeće: ‘I svukuda neovaploćena duša leti, od stana do stana, iako bacana tamo-amo ona ista je, oblik njen samo se gubi. Besmrtna duša izleće u prostor prazni, da sreću svoju na drugom nekom mestu traži…’
