Mi smo večni jer smo Božje delo. Zato i prolazimo kroz mnoge živote i mnoge smrti, izranjamo s nepoznatog mesta i odlazimo na drugo, takođe nepoznato. I kada ljudi razmišljaju o reinkarnaciji, uvek se suoče s teškim pitanjem: ako je u početku bilo tako malo ljudskih stvorenja na licu Zemlje, odakle dolaze sve te nove duše?
Odgovor je jednostavan. U određenim inkarnacijama se delimo. Poput kristala i zvezda, poput stanica i biljaka, i naše se duše dele. Naša duša pretvara se u dve, pa nove dve se dele u još dve, i tako se kroz nekoliko naraštaja rasprostranimo po velikom delu Zemlje… na mušku i žensku polovinu.

Deo smo onoga što alhemičari nazivaju ”Duša sveta”. Zaista, kad bi “Duša sveta” samo nastavila da se deli, rasla bi, ali bi bila sve slabija. Tako da, kako se delimo, tako se i ujedinjujemo. A to ujedinjenje se zove LJUBAV. Jer kad se jedna duša podeli, uvek se deli na mušku i žensku polovinu.

U svakom životu imamo tajanstvenu obavezu da nađemo barem jednu od tih drugih Polovina. Najveća ljubav, koja ih je i razdvojila, obezbeđuje se ljubavlju koja ih ponovo ujedinjuje.
Kako mogu znati ko je moja druga polovina? Izlaganjem riziku, riziku od neuspeha, prevare i razočaranja, ali nikad odustajanjem od potrage za ljubavlju. Ko ne odustane od potrage, na kraju pobeđuje.