Osim toga, opisuje Kastenbaum, ne uklapaju se sva IBS u Mudijev model osećanja prijatnosti i spokoja. U stvari, mnogi govore da su imali košmarna, čak ‘paklena’ iskustva.
Dr Moris Rolings, kardiolog u Dijagnostičkom centru u Čatanugi, opisuje takve slučajeve. Jedan pacijent je video ‘zastrašujuće ljudsko obličje sa glavom jarca’. Drugi je iszvestio kako je video ‘golemog džina sa grotesknim licem koji me je posmatrao. Čuo sam ljude kako ječe svuda oko mene’.
Mada Kastenbaum ne poriče važnost IBS, on preporučuje dalja istraživanja da bi se ustanovilo ‘koja vrsta ljudi, i sa kojim tipom oboljenja i trauma’ doživljava te fenomene.
Dr Ring je napravio upravo takvu jednu studiju IBS. Koristeći Mudijev opis 15 elemenata, on je izdvojio ono što naziva ‘suštinskim iskustvom’:

■ Spokoj i osećanje blaženstva
■ Odvajanje od tela
■ Ulaženje u tamu
■ Opažanje svetlosti
■ Ulaženje u svet svetlosti

Ti elementi su izloženi po redosledu dešavanja i za svaki je navedena bodovna vrednost. Ring je zatim bodovao svaku pripovest polazeći od toga koliko je elemenata bilo zastupljeno i koliko je intenzivno pacijent doživljavao svaki od njih. Njegovi rezultati pokazuju da je otprilike jedna četvrtina onih koji su bili blizu smrti imala duboko iskustvo; druga četvrtina je imala umereno iskustvo; a otprilike polovina je imala malo ili nikakvo.
Ranije faze iskustva pojavljivale su se češće od kasnijih faza. Ring iznosi pretpostvku da se utoliko više elemenata preživljava ukoliko je čovek bliže smrti. Njegove statistike pokazuju takođe da način na koji čovek prilazi smrti (nesrećan slučaj, bolest ili pokušaj samoubistva) ima mali uticaj na suštinsko iskustvo. Isto važi i za životnu dob, pol ili religiju.
Kako, dakle, objasniti neobični fenomen doživljaja stanja bliskog smrti? Teorije se uklapaju u jednu od tri generalne kategorije: psihološku, farmakološku ili neurološku. Jedna od novijih psiholoških objašnjenja je hipoteza o ‘depersonalizaciji’ koju je izneo dr Rasel Nojz, psihijatar na Medicinksom koledžu Ajova univerziteta. Depersonalizacija je jedan odbrambeni mehanizam čovekovog ‘Ja’ (Ego), često zapažen kod psihijatrijskih pacijenata koji pokušavaju da se odbrane od neprijatnih iskustava.
Depersonalizacija se manifestuje u kombinaciji naizgled protivrečnih simptoma. Na biološkom nivou, osoba izgleda budnija nego inače – misli su joj brže, opažanje živahnije. Time bi se mogli objasniti opisi jasnijeg viđenja stvari u stanju bliske smrti i doživljaj brzih bleskova memorije (‘panoramska’ memorija). U isti mah, međutim, osoba preživljava i jedno osećanje ravnodušnosti, gubitka emocija, izmenjenih percepcija vremena i prostora. Taj aspekt depersonalizacije takođe odgovara karakteristikama iskustva bliske smrti, i dr Nojz smatra da je to način na koji um pokušava da izbegne neugodnosti umiranja.
Neki ljudi smatraju da je IBS jedna samoobmana, odnosno da osoba suočena sa smrću zaziva slike spokojnog zagrobnog života u kome je sve radost i svetlost. Ili, kažu neki psihijatri, ona možda vidi smrt onakvom kakvom su je oduvek učili da veruje – kao jedan svet spokoja gde će duša nastaviti da živi.